Prosvetni glasnik

ПР0СВЕТ11И КОВЧЕЖИЋ

127

викну на светлост, он пође даље. Али, понова кројач стаде, као чудом зачуђен. Пред њиме се дизаху неки велики, бели двори, осветљени оном чудном светлошћу, у коју он пре не могаше гледати и коју он никад на земљи не виде, и ако беше много света прошао и много што шта видео. Двори су били сазидани од пребелога мермера са дивиим украсима, а подупрти високим стубовима од некога пурпурно црвеног камена, који се провиђаше. Око двора била је велика лепа башта, пуна најшаренијег и најлепшег цвећа, што нигде горе на земљи не растијаше. Беше ту и највећег дрвећа и слатких воћака. Свуда по башти прскали су бистри шедрвани, а сребрне капљице, што су одлетале далеко у вис и правиле горе разне шаре, звезде и зракове и преливале се у најлепшим бојама, падале су после са велике висине у округла корита од разнобојног мермера и слонове кости. Кројачу од ове красоте — што је личила на рај — прво засенуше очи, а после заглунуше и уши. Очаран лепотом и шаренилом, он је дуго стојао — и ко зна докле би — да га на једанпут не тргоше из тога заноса дивни звуци неке чаролијске музике, што их лаки поветарац ношаше преко шаренога врта, заједно са заносним мирисима цветића, до њега. То га још више опи, и ко зна докле би он ту, опчињен овом дивотом, стајао, да се не сети рад чега је дошао. Кројач се онда упути дворима и дошав сасвим близу, надвири се на један прозор. То је била велика сјајна одаја, искићена најлепшим ћилимима, а украшена најскупоценијим драгим камењем. У једном крају, на дивану, који је био превучен неком тканином и која се кројачу учини да је изаткана од сунчаних зракова, јер сва.блешташе и трепераше, седела је једна млада и лепа девојка. Кројача ово и збуни и обрадује, а не мање се зачуди, кад виде да је то лепо створење све уплакано и да јој сузе роне низ лице. Дуго је он ту стајао и гледао ову младу девојку, док му се тек учини од некуд позната. Видећи, да је она сама у одаји, а он већ и онако нема с ким речи да проговори овде, реши се да уђе унутра. Зато одмах оде с друге стране, са које је видео велика врата ових двора, и уђе на њих. Онда скрене десно, отвори још једна мања и нађе се у девојчиној одаји. Девојка осети да неко уђе. Диже главу и ослушну, али и не погледа на врата. На једанпут јој се кораци учинише непознати. Она баци очи на кројача, врисну, притрча и обисну му око врата. Благо мени, благо мени, ти си мој избавитељ!... јецала је девојка и гушила се у сузама.

— Ах, дакле ти си, нашао сам те, краљева кћери ! Зорино чедо ! повика кројач радосно, па извади слику и увери се, да је то заиста она. Кад ју је мало умирио, он јој исприча све, како су је многи и на све страие тражили, и како је и он са своја два побратима пошао у свет ради ње. Исприча јој и догађај са малом грдобом и тако јој објасни на њено чудо, како је он овде дошао, додав, да га оба побратима горе чекају. Писну краљева кћи као гуја, кад то све саслуша, и поче се гушити у сузама. — Зашто илачеш, госпо, упита је кројач. Ми смо дошли да те избавимо и одведемо светломе ти оцу, а ти си невесела? — Е, драги мој, јецало је Зорино Чедо, дошли сте, да ме избавите; ко се томе не би радовао ? Али, ти још и не знаш, каквог ја љутог непријатеља имам овде? То је баш онај исти, гадни Ћопа, што је вама крао печење и који је и мене, пре три године украо из баште и овде за навек засужњио. Не надај се да ћеш ме икако спасти , већ бежи што пре и спасавај своју главу. Јер, ако те он овде затекне, не само да ће те погубити, већ ће те и на велике муке метнути, јер ће познати, да си ти онај, шго си га мачем ударио и посекао. Кројач се од ових речи нимало не уплаши, већ прозбори: — Драга госпо, реци ми само, где је сад тај и твој и мој непријатељ, да му ја овим судим (и прихвати се за мач) за његова злочинства. А за све друго ништа се не бој. Правда је на нашој страни и Бог ће ми помоћи да уништим тога гадног зликовца. — Рећи ћу ти, одговори му краљева кћи, шдећи да је кројач и храбар и јак човек , али ти се с њиме не можеш борити лице у лице, јер би те он сажегао зеленим пламеном , што га има у утроби својој, чим би те сагледао. Сад је ноћ, а он увек ноћу, а ретко дању, излази на поље и тражи хране за мене, јер он ништа и не једе и не пије. Тако је и сад отишао некудп , јамачно у крађу. Ако се дакле, пријатељу мој, уздаш у своју храброст и снагу, а ти хајде са мном, да ти покажем, где ћеш се прикрити и чекати га. Зорино Чедо изведе кројача на поље и доведе га до једних мермерних степеница. — Ево, рекне му, овде је доста мрачно да се прикријеш и да те Ћона не види. Он ће доћи озго, преко ових степеница, и чим ти буде на дохвату, а ти га удри у груди мачем и тако ћеш га погубити, а онда смо обоје спасени. Али, ако ти њега ве могнеш убити, онда ће он и мене и тебе.