Prosvetni glasnik

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

259

дншта, састав је овај бољи од онога нрвога. Кроз обе слике пробија нека суморност, што у нама оставља трајна утиска. Од И. И. Вуиићевића је: Причао Сими Стуиици и селу Врачима (св. за мај, Стр. 173—185, св. за јуни, стр. 386—399, св. за јуди, стр. 5—19; св. за август, стр. 213—227; и св. за новембар, стр. 241—252). — Некада је у седу Горачима живео некн Сима Ступица, којега су Врачани (кад започе међу њима до зла Вога зао живот) слали у два маха, ио савету својега ноиа Павла, да нм по свету нотражи лека од отога зла. У први мах Сима долази међ' дивове, дознаје да је најпаметнији Ћетен Мудрица на Селамет — брду, одлази овоме и добија савет да „ваља ћутати па говорити", што саопштава Врачанима. Пу, кад ови нскусише. зле последице од ћутања, поново послаше Симу у свет, да разабере шта је „најбоље", а шта „најгоре". Сима долази код Ненада Убојице, који му рече да је најбоље јунаштво, а све остало пајгоре. Затим код „мејанџије", Наума Цинцарина, који вели да је најбоље лепа реч а најгоре „љута реч", и најпосле налази Панту Васпитатеља, који му казује да је наука најбоље. Касније мало, сва три саветодавца долазе на позив Врачанима, те својим упутствима стварају злих последица. Најзад, село Врачи с Врачанима пропада; и на крају приче на једном се месту вели, као да је то с тога што Врачане „памет и грех" нису могли натерати да себо победе. Очигледно је да је ово скаска, изведена у облику уметничке приповетке. Умешност нрнповедачева видно се показује у лаганоме и лакоме развићу слика, већих и мањих, нуних живота. Кроза целу причу веје шала; често се од срца насмејемо сликама, у којима се мане иростога света (што од простоте долазе) сликају; јунаци су ту психологиски добро простудовани. Ну, сва та шала доста је сура, по некад отужна, на пр. онај говор „мејанџије" Цинцарина са Ступицом, па она махнија, што у Врачане уђе да се туцају главама, или плашљивост им (када оно Сима упусти у цркву зеца), када се оно Врачанин „Помоз-Бог" баца око себе ногама! Од Свет. П. РанковиЋа су три слике. У првој: Потсри („слици"), (св. за мај, стр. 262—275.), описује се потера сељана за хајдуком Деспићем и дружином му кроза шуме. Слика се пред нама полагано, природно, махом тихо развија. Моменат, када хајдук Маџаревић гине од руке Љубише, сеоског момка, дирљиво је изведен. Чудно је само оно резоновање пишчево: како је у тој потерн „свачје прво осећање" била жеља да баци аушку и да бега у гиуму, н како је свак „бесми-

слено, плашљиво" гледао, јер се ово Љубишпним постунком побија, а и нначе неистпнитост му је очигледна. — У другој: Проиаст („слици из школског живота", св. за јули, стр. 39—49.), много више је живота. Црта се најпре зебња од испита из исторпје опште некога ленога гимназисте Пере и његов „над" — „пронаст", на испиту из тога предмета, због незнања. Сликање осећања и мисли Периних изнесено је у постепеноме развићу, са доста шибања таквих ђачких карактера, и то на начин, како то уме само онај, који је и сам дуго био и ђак и наставник гимназиски. Л.епо би било кад би писац још коју важнију и интересннју одлику извео у причи, што се тиче карактера ученика, а богме не би с горег бпло да се и По каква верна наставничка слика види. — У трећој „слици из паланчанског живота" (св. за септембар, стр. 363—375.): — Званична исиравка, прпча се како се неки стари, прости ну доброћудни, Мића Бурмаз, срески начелнпк, обрукао, те место „званичне исправке" на један допис противу себе, послао своје неке приватне забелешке. — Задаћа ириче: да се исмеје глупост срескога начелннка, није како ваља расирављена с тога, што је врло редак случај (као што је овде онај главни) изабран; а, сем тога, и ако су поједине слике у лену целину разрађене, ипак је у њима претераности, јер је немогућно да онолико опште љубопитство може изазвати прост један допис прОтиву срескога начелипка. — Према томе излази, да је од ове три приче ова најлошпја. Проиаст је најбоља. У Ж. 0. Дачића: „слици из живота": Људи (св. за јули, стр. 67—70.), у сликању светске незахвалности према заслужном ппсцу, чија породица, помре у крајњој невољи, након смрти његове, суморног је, местимице дирљивога размншљања уопште, без живе радње јунака; само је и у ономе призору умирања детињега на очеву гробу, од глади, сувишне необичностп и иенстнне, бар што се тиче околности у нашој Краљевини. Јамачно се тако хтело утицати еФектом, обичнпм оружјем ночетнпка приповедача. Фронташева љубав, прнповетка С. Матавуља (св. за август, стр. 165—182.) казује: како је неки Драгиша Иванић, честити поручпк-Фронташ нп за шта премештен био из војске за цивилнога чиновника у мпнистарству војном. — Колико незаслужена казна утиче на оваквог једног човека п колпко је. љубав према дужности његовој с њиме срасла, колика је доброта срца му, врло се лепо види у дирллво изведеним, сетом прожетим сликама, у којпм Драгпша пред нама живп.

\