Prosvetni glasnik

критика и виблиографија

261

етр. 453—465.), у којој јс живога јапанскога духа у опису и карактерпма, што су у кратким, занимљивим сдикама. Гдавна је идеја: љубомора једнога с.иромашнога Јапанда према .једној играчици, по порекду Јапанкињи, коју најпосле уби, када се увери да она љуби једнога Францускога ОФИцира. — Превод је од М. М. П., у њему смо спазили неколике језиковне грешке. Инсац новеде не помиње се. Најзад је и једна драма од И. II. Потапенка: Живот (Жизнр), комад у 4 чина, у добру преводу с руског од М. М. Бојови^а (св. за јануар, стр. 54—69., св. за Фебруар, стр. 269—283.; и св. за април, стр. 103—121.). — Бедозеров, доктор-проФесор на К -ШНИ1Ш , средовечан човек, чувен својим знањем, срећно врши једну веома мучну операцију на једноме боднику. Ну, док то бива, жпвот му загорча спдетка: као да његова жена Одга (честита, ади мадо ветрењаста) проводи љубав са старим познаником, Ратишчевим, који је заиста жедео помутити брачну срећу Бедозерова. Најпосде, изазван Ратишчевим, Бедозеров се мораде тући с њиме на двобоју, у којем би смртно рањен. — Тако, дакде, ништавна једна сндетка доноси безброј здих посдедица, руши живот. У свету је: „непрекидна борба духа са тедом, неба са земљом, ведиког с неморадним и ништавним", (св. за априд, стр. 121.). Карактери су дивно насдикани, особито гдавни — Белозеров —, а радња се тако природно развија, како се само пожелети може. Ориђиналних путопиених састава је три. „Белешке и гЈтисци с иута" од Марка Цара, под натписом: Кроз Умбрију и Тоскану (св. за априд, стр. 9—19, св. за мај, стр. 220—229, и св. за јуни, стр. 409—418.). — Ове, местимице врло духовите, свугде са пуно осећања путничке цртице махом се баве разматрањем онога што је уметничко и историскога значаја. Занимаће и потпуно разумљиве биће само људма, који имају доста појмова из светске историје и исторпје уметности. Цео је састав омотан размишљањем о градовима и местима у итаДИСК1М крајевима: Умбрији и Тоскани, као: Сподету и блиском му храму Кдитумновом, Иеруђу, и

„Древном Ра1агго РиШко", средњевечном замку, о Асензију, цркви му, и св. Фрањи, а највнше је маха дато описима знаменитих старина италиских у Флоренцији, као: палати Официји , „пијаци"', „старом двору", гадерији сдика, цркава, шеталишта и фдореитискога живља, нарочито женскога, Види се да. о свем том суди човек од укуса и књиге, уиознат са историјом тих крајева и вредпошћу разних уметничких дела. Нема оваквих одлика, али је користан, с осећањем српским писан, састав д-ра Мил. Р. ВесниЂа: Из иутничких усиомена о Дубровнику (Говорено у Грађанској Еасини фебруара 1895. год.), (св. за јули, стр. 20—35.). Писац овде износи „површну" сдику Дубровника, „иди боље, кратку му историју", бавећи се највише прошлошћу овога чувенога српскога града. Занимљиве су цртице из живота „два дична побратима" Дубровчанина: Николе Бунића Вучићевића и Маројице Кабожића (Кабоге). Марљивост у даку оиисивању видна је у Блажеву, ..једпој белешци", „извадку из бележака поред Топлице", од Тих. Р. ЂорђевиЋа, проФесора (св. за август, стр. 259—262.). Прегледавши саставе у Делу за годину 1895., можемо тврдити, да по вредности својој уопште стоје напоредо са онима из године 1894. Дело је 1894. године дало мање песама но ове године, приповедака је 1895. г. више (за једну) но у 1894., а такође и путописних црта. Дело, дакде, напредује, може се рећи с мирном савешћу. Ми се, као и сваки родољубив Србин, можемо само томе радовати, и пожелети уредништву да буде још брижљивије у избору садржине својега диста, а сваком иоде образованом Србину братски на срце ставити: да му опстанак и напредак претплатом обезбеди, на часг своју и сриске књиге! Априда, 1896. год., У Београду. Мнлојп Н. Пејиновик.

—> ■»«♦• «

ПРОСћЕТНН ГДАСНИК ]89а I.