Prosvetni glasnik

120

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

Рекавши то, змија одмили под једап камен к Р а Ј ДРУма, а сиромах се врати кући весео. Одмах оде Турдима, пдати им арач и тако избави јединца. Сутра дан, рано из јутра, оде он опет на оно место на друму, где је јуче од змије добио дукат и зовне. — Тето, тето! — Чујем! одзове се змија нспод камена, па измилн на поље и изнесе дукат у чељустпма. Сирома, као јуче, сагне се, пољуби змнју у чело п узме дукат. Тако је сиромах обилазио змију сваког дана, а она му је у век износила ио један дукат. Еле, дан но дан, па се сиромах иочие богатити. И кад се једног дана виде- богатим човеком, подакоми се још за већим бдагом, па овако оде сам собом говорити: — ТПто бих ја одлазио оној змијуринн сваког дана и по депу п по рђаву времену и то само за једиии дукат, него, дај да ја њу убијем, те дапосле могу покупнти све благо из њезине јазбнне, одакде ми она и износи дукате. Смисди он тако, па се дигне сутра дан истим путем и на исто место, а понесе собом будак и сикиру; сикиром да змију убије, а будаком да јој раскона јазбину п покупи бдаго. Кад дође на оно место, где је змија обично излазила, викне је као у век: — Тето, тето! — Чујем, одазове се змија и, не слутећи ништа, измили на поље и изнесе у зубима дукат. Сиромах се сагне, целива је у чело и узме дукат, а змија, као и нре пође у јазбину. Онда ти незахвални сиромах измане сикиром, мислећи да змији осече главу, али не иогоди, него јој пресече реи. Змнја, као да нпшта није ни бидо, упузи онако куса и крвава у јазбину и не иусти пи гласка од себе. Сиромах онда пође на иосао. Опљуне шаке и ночне будаком копати на оном месту, где је змија утонула. Конао је он тако од ранога јутра, по васцели дан, до мркле ноћи, да се сав окуиао у зноју, ади иити што ископа, пити змију више виде. Видећи, да му цела мука оста на јалово, дигне се сиромах кући и онако уморан легне спавати. Кад у јутру дан забели, тргне се он из сна, ад има шта и видети. Од његовог богаства нема ни трага, а он исто онако нуки сиромах, као и пре што је био.

Одгоиогни уркдник :

Заплаче се сиромах у томе своме јаду и одо се љуто кајати, што је радио о глави своме добротвору, јер је зиао, да је због тога опет осиромашио, што је хтео убити змију. Дигне се он онда оиет другом до онога камена и повиче као и пре: — Тето, тето! — Чујем! одазва се змија из јазбине, ади не испузп на поље. — Изиди на ноље и изнеси ми један дукат, молио је сиромах. А змнја му из рупе одговори: — Нити ћу изићи , иити дуката изнети. Већ доведи амо свог сина јединца, иа ћу њему дукат дати. Сиромах се вратии поведе сина собом па дође змијиној јазбипи н зовне је: — Тето, тето! А змија му се одзове и запита: — Јеси ди довео сина? — Јесам, одговори сиромах. Онда змпја измили на поље и изнесе у зубима дукат, па ироговори детету: — Сагни се, дете, па ме целивај у чсло и узми дукат! Дете се сагне, пољуби змију у чедо, а она му спусти дукат у руку, али га у исги мах љуто уједе за чело, где се обрве везку. Дете писне од бола, а змија се зарони нод камен. Сиромах, наричући, узме јединца на руке и понесе кући, али дете још у путу издахне. Сутра дан сахрани снна и због своје лакомости остане и без блага и без јединца. Дуго је он јадиковао и кајао се, на мислећи, да је змија прежадила и заборавила несрећу, коју јој је он нанео, дигне сеједног дана, да је обиђе, да се измири сњом и дајој опет запште који дукат. Дође на исто место, на друм и зовне је: — Тето, тето! А змија му се одазове: — Шта хоћеш? — Дај ми који дукат п заборави све што је бидо, па да будемо у љубави, као п пре! одговори јој сиромах. А змпја њему на то. не излазећи из јазбине: — Чуј ме човече, и добро упамти што ћу ти рећи: докле год ти гледаш гроб свога дстета, а ја свој п/ресечени реи, не&емо бити иријатељи, нити се можемо измирити.

Јован МиодраговиА