Prosvetni glasnik

НАУКЛ И

НАСТАВА

203

догађаји и иокрети у животу народа (све су то чињенице ирагматичке); а у другом реду — иојава материјаднога, духовнога и друштвенога живота поједиЕих народа заједно с њиховнм променама, које се изводе по законима еволуцнје (то су чињенице културне и социјалне). Другим речима градиво историјско чине — живот, рад и развиће чо]1ечанства. То је онај исти живот и онај исти рад, чију слику налазимо и у литератури, и за то је баш од свих наука литератури најближа историја која добива услед тога и своје значење за опште образовање. Није се узалуд често изводпла паралела између историје и иоезије, од којих прва ствара слику о животу на основу Фактичких дата и путем истраживања, а друга — песничкпм стварањем на основу општих утисака, које живот оставља у души песника. Приближујући се с те стране поезији, од које се опет за то разликује, историја има доста заједничкога с публицистиком ма да се и од ње знатно разликује: обема је тежња појмити и разјаснити друштвени живот; само што је једној предмет живот какав је био у прошлости, а другој живот какав је у садашњости; једна га испитује тражећи да пронађе истнну о њему, а друга да задовољи ове или оне друштвене задаће. Ова свеза са нитањима животним даје историји нарочиту вредност, али се тако исто и научни дух, тј. дух истине, и бесиристрасности, или праведности (беспристрасности а не апатије, пндиФерентизма, који одузимају историји њено значење за живот) може унети у публицистику, ако она стане свој предмет испитивати, држећи се строго метода научнога истраживања, тј. ако буде у испитивању полазила од критички пробраних чињеница, а своје закључке изводила по законима логике, а не по унапред усвојеним мишљењима догматичкога карактера или по упуствима иесвеснога нагона, ингереса и страсти. Песнички и нублицистичкм елементи, елементи уметничкога стварања и живога интересовања за религиозна, национална, политичка и економска питања, — само ако су, разуме се, пре свега неповређени остали захтеви научности, верности у престављању лица и догађаја, логичности закључака и уоиштавања, и потпуне беспристрасности — дају нарочиту вредност и силу историским списима. Али треба имати на уму, да то може бити и онасно по читаоца, који се лако може подати заблудама, кад историк изневерн дух своје науке ради лепе речи, или радн тога, што хоће да задовољи какву било идеју, или, на нослетку, ради тога, да би достигао какву било нрактичну сврху. Ја нећу да прикривам овај недостатак, него баш обраћам пажњу на њ, да бих унапред показао, како не треба битп сувише но-

верљив према иесничким и публицистичким елементима исторпјограФије. На прво место истичем научни карактер историјске литературе. Нарочито су онасне, јер п нехотице кваре историјску истину, разноврсне компилације, кад их раде људн без озбиљнога историјскога образовања, па ма бпли одушевљени најбољим намерама. Увек Је, па чак и у случајевима, кад имамо посла с крупним производима мајстора у историјском истраживању и престављању, неонходно потребно двојити мишл.ења историчарска од дата и закључака саме историје, и за то је најбоље упознавати се или са делима историка о једном и истом предмету, или, бар, с њиховим мишљењима, или чак и с историјом мишљења, која су била исказивана о овом или оном .предмету. Кад је догађај врло сложен, врло близак по времену, те може бити предметом једностранога или пристраснога представљања, неопходно је не поверавати се једноме историку, ма какав он био, него, бан, сазнати најважније погледе других историка, сву историју суђења о даном догађају. Тако треба читалац, на пример. да ради, кад проучава историју Француске револуције, о којој је литература тако обилна и разноврсна. У осталом, ми ћемо имати прилнке показати, да у оиште историја мишљења о разним иитањпма из области мисли и живота има и сама по себи врло велико васгштно значење. Ако у историској литератури могу наћи места и елементи публицистички и песнички, с друге опет стране и лепа се књижевност користи историјским материјалом, у коме је доста иредмета нодесних да послуже уметнику, па и публицистика, чак и кад је до крајности тенденциозна и нристрасна, осећа да јој је потребно наслањатн се на историјска дата. П то је, тако исто, један доказ више у потврду мишљења, да су општа литература и историја једна Другој доста блиске. Ако је само тачно тврђење, да се васпитно значење овога или онога предмета на опште образовање може одредити по томе, колико је који близак општој литературп, историји се онда мора призиати такво значење у врло великој мери. Историја је (а тако исто и ФилосоФија), покрај тога онај колут који свезује оншту литературу са друштвенпм наукама: социологијом, политиком, правом, економијом, јер јеона, у широком значењу те речи,' историја, поред осталога, и друштвенога уређења, и државе, и права, и народне економије, па, у исто време, и свих теорија социјалне науке и социјалне етике у њиховим општим и у њиховим специјалним поставкама. Свеза историје са овим наукама огледа се у XIX в. и у том, што су и иолитика, и ираво, и економија, нанустили ранију анстрактну, па стали