Prosvetni glasnik

204

НАУКА И

НАСТАВА

на историјску тачку и ночели се користити историјским материјадом и историјским методом. Уираво је тако исто свезана историја и с литературом У каквој пак свези молге још бити и с фнлософијом, гшказаћемо доцније. Историја се заннма ие само развићем социјалне организације, узете с полптпчке, правне и економске јој стране, него и развићем духовне културе, чији нојам обухвата, поред религије, морада и уметности, и књижевност и филосоФију. Па не само то': п специјалисте у изучавању литературе и ФилосоФије стали су у XIX веку иа историјску тачку, као и политичари, правници економичара и снецијалисте у изучавању религије, уметности, па и морала. Историју везује за философију још нешто: не само да има историја филосоФије, него има још и ФилосоФнја историје, у којој се задаће историјске науке сливају с вишим проблемима философијским о сврси човекова бића и о циљу историјскога прогреса, као субјективнога идеала, који стварамо себи, руковођени разумом и савешћу, истином и правдом, и постављамо свему, што историја, с објективне тачке гледишта, тежи да успостави и објасни. Овде се историјска наука додирује с облашћу социјалних идеала, моралних истина, нада, очекивања и веровања. Тако је обилна и пуна, тако разноврсна и разнострана садржина историјске науке! И ако се њоме неће да послуже као васпитним среством ни они, којима је дужност радити на образовању, ни они, којн га траже, то је онда, доиста, једна од најжалоснијих иојава, које треба на мах уклањати из живота. Средње школе признају предавању историје. које је нодешено према узрасту ученпка, вредност за онште образовање, али њу, како се мени чини, недовољно цени организација вишега образовања. Овде није место разгледати, како се предаје историја у средњим школама; који год је прошао ту школу зна то из свога рођенога искуства, и ако, разуме се, онште иравило може имати и својих изузетака. Али је доиста вредно показати, како схваћају задаћу историјскога предавања најбољи му представници, којима су мили и наука и омладина која ту науку изучава. Навешћу у свој њиховој потпуности неколико тачака, које је израдила и ире кратког времена примила комисија, састављена од наставника историје, који су чланови историјсконедагошке секиије московскога „друштва за распростирање техничкнх знања". I. Историја, која се предаје у средњој школи, чувајући за достигнуКе оиштега образовапа неопходну свезу с другим предметима, треба да је но себи заокругљена целина, која има у себи одређене

задаће, а не тражи их у иримени изученога историјскога материјала на даље сиецијалне студије. II. Диљ је предавању историје у средњој школи — навиКи ученике да на живот гледају историјски, а та се иавика огледа у појимању процеса историјскога развнћа и значења најважнијих му момената и резултата, прн чему се не смеју губити из вида карактеристике особина, којима се одликују извесне епохе, поједине народности и личности. III. Морално и политичко васпитање ни у ком случају не може бити ни у другом реду циљ предавању историје, него треба да се сматра само као ириродни резултат свакога рхзумнога иредавања историје. IV. Иоказани циљ предавања историје чини да је, при избору и распореду материјала, једино могуАно оаште историјско гледиште. У излагању народне историје иде, напоредо са општим историјским, и национално гледиште, које захтева да се истакну и оне стране историјскога живота, које нису имале културног утицаја на друге народе, него су биле само важне последице у историјском развићу рускога народа. V. Опште-историјска тачка гледишта одређује, шта ће се у сваком поједином случају од материјала изабратн које ће се групе чињеница нарочито нстаћи; у једној еноси или у животу једнога народа биће истакнуте на ирво место појаве снољњега или унутрашњега политичкога и социјалнога живота, у другом моменту — нојаве литературне и уметничке, у трећем опет — религиозни покретн итд., према томе, какве су појаве имали у даној еноси или у даном народу највише значења с општеисториске тачке гледишта. VI. Имајући на уму, да ученици, учећи историју, треба да се науче појимати процес историјскога развића, мора се иризнати, да је политичка историја најиодеснија за груписање материјала; карактеристике религаозних иогледа, иолитичких, фулософских и других учења, иолитичкога, социјалнога и економскога уређења итд. треба да се везују, колико се то може, за најзнатније моменте у сиољашњем животу и за судбину знаменитих лица". У ових шест тачака, тако ја мислим, потпуно су тачно Формулисане главне иоставке, које се тичу значаја историје за опште образовање. Исписујући их, намерно сам подвукао она места, на која бих хтео свратити нарочиту пажњу читалаца. „Навићи ученике да гледају на живот историјски", то је задатак, који се може достићи једино историјском науком, којој не може бити циљ морално и политичко васпитање (јер би онда било потребно унетиупредавање нешто догматизма), јер оно треба да је