Prosvetni glasnik

II А У К А II

Н А С Т А В А

413

се домаћин осећа, јачим, кад погледа чдаиове породице, учитеља уздиже помисао на своје ученике, писца помисао на читаоце, протектора на кднјенте, владаоца на подапике. Војсковођа не може да осећа самога гебе без својих војника. Моје биће није овде, каже Таблот код Шексаира. Ја сам (без мојих војнпка) само моја сенка а војници су моје биће, моје руке и моја снага. Клотјшток је по свој пршшци добро иогодио смисао, зашто је Давидов иоиис народа бпо кажњив, кад у његовој драми један из народа каже: кодико. нас има? то значи: колико је велик он. Грк није могао представити себи срећу друкчије, него да човеку многи завиде, Ј С Р Други л.уди често служе за то, да нашу слику уздигну, да нас узвисе. Зато је јунаку нотребан невач, који ће на далеко објављивати његова јуначка дела. Хорације каже: неопевана дела — макар да су најбоља — као да нису нн постојала. Ирема томе оснива се не само самоосећање, него. у опште ја у подземном свету на том, да се слави у песми, да се, дакле остави трајан утисак. Што је јачи овај утисак, који ми узрокујемо, што се јаче ноказује наша воља у спољњем свету, тим је веће задовољство већ онда, кад ми знамо нешто, што нам други хоће да прича или да изнесе као ново ; као н. нр. кад већ знамо за неки рецепат и употрбљавали смо га, а други нам га хвале. Зато је слађе оно воће, које смо сами однеговали, него друго. А нарочито увећавају наше уживање тешко стечено имање, тешко постигнути успеси. Све што нас нодсећа на наирезање представа, о раду, о лукавству, о надмашној снази, о опасностима, пријатност онога што је забрањено, нобеда над противним елементима, — све се то уједињава у самосвести као успех сопствене радње и удваја уживање у облику пријатности од постигнутог усиеха. У томе лежи опасност, кад се самоосећање не може савладати. Кад се оно успехом оснажи, онда, да би се оно појачало, треба непрестано нових, п то већпх успеха. Да бисмо други пут имали једнако задовољство, као и први пут, мора успех други пут бити много јачи. Где се Наполеон из почетка осећао задовољан услед простог унапређења или признања, ту је била потребна доцније добивена битка. Тако је и код злочинаца. Па и иначе доза морфијума све се увећава, да би се произвело једнако дејство. То је демонска сила, кад се самоосећање појача до страсти. Све страсти укорењене су у самоосећању, било да оне нешто мењају, преображавају или руше и разоравају, као жудња за осваја11РОСВЕТНИ ГЛАСНИК 1897. г.

њем и владањем, или као неодољпва ревиост за истраживањем, или као научни иреврати, или као страшан злочин. С тога нзраз страст (романски раз8Гоп ) није згодан, јер се овде мисли на страдање или трпљење иротив наше воље, а међутим је наше ја сасвим активно. Бољи је израз жудња. Ну при изразу страст, мисли се ваљда на оно што је боље у нашој самосвести, која свакојако трпи, јер је страст надвлађује, те се она преда немоћна разузданим кћерима самоосећања. За то се сматра као највећи успех, кад може човек сам себе да савлада. Ко је сам свој господар, њему је боље, него да је градове задобио. Зато ТГ. v. УодеГтег(1е каже: ко убија лава, ко побеђује дивове, ко савлађује једног и другог ? То је онај, који сам себе савлађује. У осталом ова пажња, да човек представља себе свету, овај нагон, да за себе друге задобија и своју моћ показује, згодан је извор за сваку биракратију, за мучење, за ломачу, за злочинства, за ратове итд. Из тога произлази и тежња, да се прича о својим искуствима, проналасцима, испитивањима и уверењима. Ако се самоосећање покаже у сиоме спољном раду, и ако још изврши важна дела, онда долази још нешто к томе што га појачава, а то је нажња, дивљење ило гнушање других људи. Наша је околина огледало за нас саме. Никоме није све једно, како га други сматрају и цене, и како се његова слика у другпма огледа. Могло би се истина запитати, шта ја имам од тога, кад ме други иознају и спомнњу или пе, и да ли ме други посматрају овако или онако. Шта ме се тиче, хоће ли ми они одобравати или неће? Овде се врло ретко пита за корист и добит. Ми не тражимо туђег одобравања из страха нити из наде, јер ми хоћемо да се допаднемо и онима, којп нам ни најмање не могу ни помоћи ни нашкодити. Наша слика у очима других има своју засебну вредност и значење, она није средство за други некн смер; мисли, које нису ни изговорене, а ми их само нагађамо, или са свим невини изрази, који нам не могу ништа нашкодити ипак нам нису равнодушни, него нам се каткад чине тако важни, као да од тога зависи наше добро и зло. Шта нас се тичу туђе мислн ? Шта нам оне могу узети, а шта дати? Свакојако је то сасвим општа чињеница. Ми се не задовољавамо са самим собом, нити са посматрањем и истраживањем свога ја у тишини. Ми имамо неодољив захтев, да будемо предмет туђих мисли, и да знамо, да нас други иоштују; јер нам се чини, као да би наше биће било сумњиво, као да би се расплинуло у ваздуху, и да бисмо иро54