Prosvetni glasnik

0 Ц Е Н Е И П

Р И К А 3 И

505

а особито но%у и : кад седимо, кад се не крећемо. Највише болести додази од назеба 1 .) 3. После овога долази храна. И ако учитељ не храни ученике оиет он има начипа да утиче на храњење њпхово. На првом месту он може да их учи, да не једу често и много и да не једу иокварену храну, одвише хладна и одвише вруКа јела, и да не једу брзо. А на селу има још једно моћно срество у рукама за иотиомагане телсснога развитка деце. Ту се може уредити заједничко живљење и готовљење хране у школи. 4. Колико на храну толико добар учвтељ мора обратити пажњу и на воду коју деца пију. Она мора бити увек чиста и свежа, скорашња и у чистим судовнма. Она не сме бити сувише хладна. Учитељ мора уиућивати децу у томе, кад да иију и да не пију кад су заморена и знојава. Исто тако потребно је, да учитељ уреди, да деца пи.ју из чаше нлп какога другога малога суда, који пре и после пића имају да оиеру, особито по ивицп суда где се додирује уснама. 5. После овога што деца уносе у се (ваздух, храна п пиће) и чувања од назеба долази као најважније срество: кретање. Деца у кретању н расту. У кретању се и варење врши потпу&ије, и дисање Је дубље, и мишићи се веџбају, и непотребие течности више се луче и избацају из тела, те се п крв више чисти, а чиста више даје отпора заразним болестима и снажније помаже умне радње. 6. После кретања и умора долази одмор. Он треба да буде иостуиан; никако нагао. При одмору највише се мора назити, да деца не озебу. За то не смеју стајати или седети напромаји и на хладном и влажпом месту. Друго, што не припада, што се не заборавља. но остаје трајно, кроз цео живот, то су навике. И народ веома лепо каже: Дрво ваља савијати док је младо. И доиста, и биљни н животињски створовп, па и човек, више се превијају у младости, и то, што су млађп то све више. Зато од деце треба тражити да чине све оно што је добро, на шта треба да се навикну, што хоћемо да раде доцније као људи. „Нашша је друга ирирода". Зато, ако се већ једном навикну на оно што је добро, онда ће се тешко од тога одвикнути. Али тако исто тешко ће се доцније одвикнути И од рђавих навика. И народ каже: Дежа одвика него навика". Зато прво васпитање има да ради у два правца: с једне стране да ствара добре навике, а, с друге да чува од лошмх. ') Један је лекар рекао .једној мајди: »Госпођо, ја сам тридесет година лскар и још никога нисам дечио од вруАине....,

Школа дакле после телеснога развитка има највише да поради на овоме васнитању у ужем смислу. а. Децу прво треба навикавати на иажњу ирема себи: да буду чиста, ошишана, очешљана, умивена; да често секу нокте, да чувају одело н ствари, да пазе на душу своју, мисли, осећања, и речи; да врше тачно оно што је добро за здравље њихово. Особито их навикавати на највећу врлину: на умереност. б. За тим децу ваља навикавати на иажњу и тачност у раду. Све што раде морају раднти пажљиво. Од обичнога хода иа до читања, писања, цртања, рачунања и ручних радова, — све мора да буде с пажљивошћу и тачно. Што више тачности, то више и лепоте и успеха у васпитању у опште. в. Одвише је важно, а најтеже је: навикнути децу да буду пажљива ирема другоме. Свако дете има наклоност, да друго задиркује и узнемирује, и да од њега прави срество са своје задовољство, да чини себи иријатност па ма то било другоме и непријатно. А то се не сме допусгити. То не сме да буде у друштву, и тако би се, место љубави, развијала мржња у деце, а то није добра основа за морални развитак њихов Где је мржња, ту су и деца другојача, но онде где је љубав. Еога волимо , ми му радије и чииимо добра и обрнуто. Зато се не сме допустити ништа, што руши љубав, а увећава мржњу. г. Децу ваља навикавати, да буду пажљива и према туђим стварим,а и туђој имовини. Грабљивост је урођена деци, а појам о својини сувише нејасан. Зато дете хоће и да отме и да украде. Ово су обичне мане или особине његовога доба. Зато поступно треба развијати појам о својини, упућивати децу да разликују своје од туђега и да туђе не дирају. д. А од свих можда је најважнији: навика на рад. Рад је благословена сред ина, у којој се врше све стране дечијега развитка. Ту се и тело развија, јер се креће, и ум, јер има да посматра и размишља, и осеАања за оно што је лепо и правилно, јер дух има да мери, оцењује и бнра, и воља и самоиоуздање, јер се дете навикава да што хоће то и може, да жеље остварује, да своје нослове само свршава да потребне му ствари само себи ствара, да саио себе служи, да буде вредно, радно, марљиво, а ово су најлепше одлике културнога човека, који неће да живи о туђем зноју. И кад би наше школе данас потпомагаде и развпјале само ову страну у народне омладине, оне би чиниле велико добро. Поред ове непосредне добити од навикавања на рад има и још једна посредна, која је за де-