Prosvetni glasnik

562

нога народа. Рад један, који зато, жто је често политичан, као и нриродна обдареносг самога народа, разуме се да није могао наћи милости ни пред чисто естетичким посматраљем историјских догађаја нити је могао да задовољи једнострана културна мерила каквог механистичког погледа на свет. Али од куда долази тај једнострани поглед на свет и који су му изгледи на трајност ? Нека ми је допуштено да услед недостатка времена одговорим на то само кратким наноменана. У сваком добу људи управљају своје погледе и свој дух поглавито на ону страну, од куда су им дошли њини највидљивији успесн. Наши усиеси састоје се у распрострањености и практичкој примени продуката оног силног полета, који су егзактне науке узеле од три и но столећа. У прошлом столећу је врхунац тога нолета — заједно са најнижим стањем оног иолитнчког јада, у који су се. после тридесетогодишњега рата, сурвале културне земље средње Европе. С једне сгране таква политичка стања. да не могу ни у кога пробудити радовање н интересовање за полнтичке стварн, с друге стране сјајни успеси природних наука, које номоћу сигурних метода ианредују од победе к иобеди: није чудо дакле, што је јавно мњење, заслепљено таквим уснесима, најзад сасвим ослепило за социјалну половину света и његове особене животне погодбе. Шта је према томе ближе лежало но покушати, да се и неодложна политичка питања Формулишу по начину физичких нроблема и реше номоћу оних оиробаних метода ? И тад је био за теорију резултат: анатомска наука о друштву, по којој само ноједини човек има стварности и сам је себи циљ, а као' последица погрешно питање о „циљу државе," које исиуњава целу једну литераТ УРУ — иитање толико исто бесмислено као и питање о циљу река и брегова, — и одговори на њега у учењима о природном стању човека, државним уговорима итд. А за праксу резултат је : рационализам, тј, тежња к „апсолутиим" и узвишеним решењима политичких задатака, слично математичкнм Формулама за просторне и временске односе, и који у ватри револуције у брзо нрелази у онај радикализам, чију је везу са једностраним природњачким образовањем времена ту скоро историчар Хиполит Тен убедљиво показао. Заједно са својин нлодним успесима, доба револуције предало је политички изнемоглом континенту и једностраност својих социјалних основних погледа, и до средине нашега столећа остаје и крај Бурке-а п Севиње-а да влада на полнтичком земљишту природњачки дух у своме облику као доктринаран рационали-

зам. Подупираи и даљим напретцима технике и непрестаним западањем државних стања у све дубљи глиб, он је потиснуо политички дух народа и донео собом горе изложено нпско стање у полптичком образовању. Али већ се спрема обрт ствари: почетци су оштром оку већ од једног колена на овамо запажљиви. У научном свету опет се снажније појављује историско-политички правац. У најновије је доба један немачки природњак (Вунт) пристао уз државну науку Аристотела. И на само нољс природних наука пресађен је прво од енглеских научара један историски принцип од непрегледне плодности; јер мисао, да се какво садашње стање објасни из доказаних или закључених Фаза прошлости, нриндии је историске науке; механика не зна ни за проЈнлост ни за будућност. У средини великог грађанског друштва на континенту политичко је образовање почело полагано да расте у мери, у којој су почеле опадатн нрепреке, које су сметале досадашњем његовом развитку. Треба само сравнити још једнако задовољни иросечни ступањ политичке зрелости наших дана са оним, што је 1848. године било, и то у свима политичким круговима од Павлове цркве па до сеоске механе. И како да се политички дух није подигао носле дугог застоја опет сванулог јавног живота, крај силних политичких тековина од стране великих државника у служби популарних идеја, најзад крај нових политичких проблема, са којима социјализам куда на врата 20. века, и код којих сваки осећа, да се оно неће решити помоћу бусола и логаритама; да ће само највећи напор политичке снаге и увиђавиости савладати задатак, да, се четврти сталеж без самртних криза нриведе у државно тело. То двадесето столеће, на чијем прагу ми стоI јимо, биће политичко столеће. Ко хтедне да је њему дорастао, томе ће требати политичко*образовање. Овим се сад враћамо полазној тачци ових посматрања, постављајући завршно нитање: шта, дакле имаио ми универзитети да чинимо, да би прибавили нашој омладини душевну снрему, коју ће њино столеће једном од њих тражити? Јер нама се нристоји да току времена претходимо, не да сачекамо да нас струје новог времена изненаде и занесу. Пре свега ми учитељи морамо ићи отворених очију будућности на сусрет, да нробијемо у сопствеиом духу бранични кртг овладалих идеја и да се скупа издигнемо на ступањ једног политичког погледа на свет; тада ће сасвим незнано расути се над ђадима у нашим слушаоницама и лаборато ријама један душеван елеменат, који ће потиснути природњачки шовинизам, који још непрестано у

\