Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЋ

591

Мењајући Нег^х-ове опите на разне начине 8агазт и Бе 1а Шуе добили су изшеђу паралелних хоризонталних ашда индуковане таласе. Кад су кроз овај простор кретали резаноторе разних димензија доказало се да вибраторно електромагнетско кретање садржи у себи таласе разних дужина (у извесним гранидама), а сваки резонатор нз овог скуаа ундулација бира ону, чија периода одговара периоди самог резонатора. Еако Нег12-ови радови односно брзине, којом се врши простирање електричнпх таласа, нису довољно јасии и тачни то су поменута двојица и на тој сгвари радили и резултат тих радова састоји се у овоме: 1. Дужина таласа неког резонатора јесте равна осмогубом његовом пречнику. 2. У случају нормалног одбијања први чвор таласни налбзи се тачно на огледалу. 3. Брзина таласног иростирања у ваздуху истоветна је са брзином нростирања у жидама. ј Ексаерименти В1опп1о1-от. — Овај је научник уиоређивао брзину електричног таласања у ваздуху са брзином светлости. Вагазт и Бе 1а Егуе показали су да резонатор обрађује дуж.ину посматраног таласа и једначина X = V. Т мора бити индентична, кад се замене вредносги за таласку дужину X, за периоду вибрадија Т, (која је својствепо употребљеном резноатору), и за брзину таласног простирања V. Да би дознали "V, ваља дакле наћи и заменити у овој једначини вредности за X и Т. В1опг11о(; је дао резонатору облик такав, да је његова периода представљена једначином Т= 2 лгЈ/сГТ. — где С представља капацитет, I, којефицијенат самоиндукције. Таласна пак дужина X одређује се посматрањем таласког простирања кроз систеи паралелних жица, за који су случај 8агазт и Бе 1а Е1\*е доказали, да је брзина простирања иста као и у ваздуху. Радећи на овај начин В1опс11о(, је употребпо 4 резонатора са разним капацитетима и брзина простирања V није при том варирала. Средња вредност за ову брзииу нађена је да износи 297600 километара. Сва се пак в,редност приближава количнику између електромагнетских и електростатичких ^единица а у исти мах и вредности, којом је одређена брзнна нростирања светлости. Д.

Дарежљива рука г. Филипа Ренотијера од Ферари није пропустила, а да не пружи и ове године поклон од 200 дин., да се као помоћ подеди сиромашним ученицима-цама пиротских основ. школа. У име ученика-ца, изјављује се и овим иутем срдачна благодарност пдеменитом дародавцу.

0 Д Г 0 В 0 Р г. Сави Максићу, проФесору врањске гимназије, на његов нриказ моје »Немачке Граматике*.

ПРОСВЕТНИ Д0БР0ТВ0РИ

Г. Фран.0 Лусер инжењер из Швајцарске, прпдиком додаска у Џепу, ради прегледа тунела у Грделици, изволео је нОдарити ученицима џеаске школе 20. дин. у сребру. У име ученика џепске школе, нек је срдачна благодарност г. Лусеру и са наше стране.

У јунској свесци »Просв. Гласника« од ове године, иа стр. 345.—349., штампан је чланак, у којем г. Сава Максић, ироФесор из Врања, приказује моју »Немачку Граматику,« I. и П. део, штампану још год. 1890. о државном трошку. Од колике је стручне вредности тај »приказ« г. Максића, ноказао је г. Руд. Бикловић, предавач пожарев. гимназије и одличан зналац немачкота језика, у чланку »О оцени Немачке Граматике г. Стев. Цредића«, штампаном у септембарској свесцн »Наставника« од ове године (стр. 355.—364.). У том је чланку г. БикловдЈ! изнео све ногрешке и нетачности у приказу г. Максића тако разложно и с толико стручнога разумевања, да би било са свим излишно, кад бих и ја опширно одговарао г. Максићу. С тога ћу овде, у допуну чланка г. Бикловића, навести само неке ситнице, којих се г. Б. није дотакао. 1. Г. Максић вели да је било излишно оно што сам у својој »Нем. Граматици« напоменуо о изговарању сугласника ( [ ф, и да то само »буни и ђака и наставника«. Ја мислим да то није било излишно; јер многи од иаших наставника, којима немачки језик није струка, него као »цубок« предају, нису имали прилике живети дуже време међу образованим Немцима, те да су могли од њих научити како се и сђ правилно изговарају. д да ли су та два мајушна правила о томе у стаљу да »буне и ђака и иаставника", остављам да прееуде они, који су та правила пажљивије прочитали и њихову практичну вредност са више разумевања умели оценити, по што је то г. М. учинио. 2. Г. Максић тврди, да »није обичније писати ксг бгс него кег ФгаД), већ је така писано правилно, будући је I) у овим речима у основи.... ФгаЈјЈ долази од 4геђеп, а од згаВеп". И ова је замерка г. Максића неоснована, јер и једно и друго је добро, а ево за то доказа: Зандере (којега славног немачког Филолога и г. Максић ако му-је позиат, мора признати као аукторитет у питањима немачке граматике) вели у својој књизи .ДаЈефјгтиЗ ђег ОгЈђодга^^ге" (1878. стр. 58.): „Зп кеи^феп аВогЈега абег (ђ ђаим ђисс!) егпе Фес(еЦцпд 1ес, ђеигцаигеи, (с гп а г осег (81С !) а 1! г (ооп пађеп), ФгаЈђ окег ®ха^4 (». ђсеЈјсп), 39ШЈ|е (». БШ)еп)" итд. А да долази од кг-еђеп, а ЗЈа^ од паЏп, ваља да г. М. није озбиљно посумњао да је и мени познато. 3. Г. Максић, довршујући своја проматрања I. дела моје Граматике, жели, »да се правила о изговору појединих гласова у будуће удесе према садашњој науци о гласовима (Фонетици)". Ја не разумем шта је г. М. овом, иначе лепом, Фразом хтео казати, и он би ме врло обвезао, кад би ми, којим било путем, хтео објаснити смисао тих својих речи. 4. На једном месту пита г. М.: »Где је нашао писац ове прнмере: ЗЈ{ет стес ЗЗгикег, сигс еиге @фгос(гег (стр. 107.), не знам, али тако се не к,аже немачки". Одговарам на тог.