Prosvetni glasnik

28

НАУКА И НАСТАВА

Као што је добар војник позван да иетраје на бојноме иољу и да одатде не измакне ако интереси његове Отаџбине траже да он ту остане, на ма н погинуо, исто тако и учитељ, као добар грађанин, у мирпо доба ваља да истраје у борби противу незнања, противу моралнога несавршенства и свега што крњп заједничке интересе и не води бољој срећи и напретку народа, који га је родио и подигао на ступању учитеља свога. III. Учнтел. у дртштву. Овде не мислимо друштво државно, него обичну дружбу учитељеву с људима. Учитељ и овде треба да је иример добре нарави и доброга понашања , које у других изазива љубав и поштовање иди барем пеће изазивати мржњу и презрење. Овде се учитељ не јавља толико својом спремом и знањем, кодико својом нарави и карактером. Спрема и знање надазе највише нримене у шкоди. А какав ће ко бити у друштву, то стоји до његове нарави и карактера. Знање и спрема више се могу мењати и кретатн бидо у напредак бидо у назадак, а нарав и карактер су дубља природа човекова, која се мање мења. Зато је и човечанство напредовадо више умно него морално. Зато н јесте одвише важно, да се у васпитању опште више иази на развијање добре нарави, него на давање знања. Човек не може без друштва. Осамите човека, он онда није човек него дивљак иди животиња. „Човек је друштвена животиња" (гооп роШкоп) рекао је још просдављени грчки фидозоф Аристотедо. Само у друштву човек може да буде оно што јесте. Само у друштву могу да му се развију све оне особине, које га одликују као човека. Зато човек и треба да се развија за друштво. Ко није за друштво њему све остале особине не вреде ни у пода онодико колико би вредиле у друштву. Најгдавнија и најбоља особина друштвена у човека: не вређати никога ни речима ни дедом. Највећи број судара, свађе, боја па и убистава долази извесно од непажње у говору и увреда. Зато сваки добар чдан друштвени ваља да се зарече, да нн о коме здо пе говори, нигде и нн пред ким. Ако говорите пред њим самим, ви га вређате непосредно. Ако говорите пред другим, онда ће он то чути од другога и наћи ће се увређен јошвише, с тога, што сте га понижавади или „оговарали" пред другим, а још више с тога, што он никада неће чути верно, онако како сте ви у истини рекди, него уве-

ћано. 1 ) Ни у једнога народа они што носе гдасове не могу иачпнити „од комарца магарца" као у нашега. Зато и народ каже: ни у гори зло пе говори. И заиста, човек доброг васпнтања треба да се зарече, да ни о коме зло не говори. Шта више, још и друге ваља од овога да одвраћа и да не верује, не прима и сузбија кад то други чини пред њим. А сдабости, које у других опазимо, ваља да праштамо онако као што желимо, да се и нама опрости. Можда ни по чему пре н више у друштву не можете познати ступањ образовања и добро васпитање једнога човека но по овоме колико ко о другоме говори добро или зло. Ако се само сетите колико зла, спдетака и непријатности чини у друштву у свакидањем животу, опо злогласно „рекла-казала", ви ћете и сами знати кодика је то мана или доша особина друштвена. Народни учитељ не само што не треба да удази у ово „врзино коло", но још ') Да наведем овде један пример из свога искуства. Једне године (1895). у шабачкој ос.новној школи о испиту за време одмора у канцеларији видим у орману унравитељеву издожену слику Хербартову. Ја приђем ближе, да је загледам, и уцреиасти ме, кад видох, да исиод ње иише Херберт Сиепсер. Онда заиитам унравитеља откуда му је та слика ? Он рече, да је то издање „Учитељског Бесиика". Мени је добро иозната суиротност између ова два човека и ио спољном лику, и по начелима, и по свему, па ми се учини, или да је неко збијао шалу, или да је крупно незнаае, и, зачЈ'ђен. рекнем: »Боже мој, како смешне погрешке! Ако уредник сам није знао, како му ко год други не каза!... 0, о, о! Е, знате ли, рекох управитељу, да се овако крупна погрешка деси уреднику једнога аедагошкога листа у Немачкој, забранили би му уређивање!"... После некога времена мени уредник обустави слање »Уч. Весника«. Не знајући зашто и држећи пре да је престао, запитам једном приликом уредника: шта је с листом, излази ли? Г. уредник који пре тога ни претплату није хтео да прпми. изјављујући, да лист шиље као сарадпику и да би се одвише радовао, кад бих ма какви прилог послао, сад, сасвим иромењеним расположењем, с великом хладноћом, одговори: — Ја сам вам обуставио лист.... Чуо сам да вам се не доиада, и да би ми требало забранити уређивање, и да бисте ми ви забраиили.... Онога часа ја се сетим извора и кажем му од кога је чуо. Он одобри. Онда му ја кажем, да је то скроз неверно престављено, и испричам му како је било. Он се мало утеши и обећа да ће ми лист и даље шиљати. Али је ипак њему било много угодније, да верује другу учитељу но мени. И од то доба се расположење уредника тога листа према мени знатно ироменило. Од то доба се датира читав низ бележака и напада у томе листу противу мене и мојих радова, и од то доба, ча и данас, мени се не шиље лист, ни као претплатнику ни као сараднику!... Узгред буди речено, тадањи управитељ имао је вас дан некаквих кривица, па је гледао да се с једне стране додвори свима, а с друге стране да мене истакне као заједничкога противника њихова. И, ето, једна реч, један узвик, једно обично чуђење, ' колико је последица имало!...