Prosvetni glasnik

ПАУКА И НАСТАВА

32

Мадо по мало они се множе, оддикују се разноликошћу и врше се са нешто енергнје. Дете поступно почне управљати органима свога тела, учи се да право држи главу, да хвата предмете, да их држи обема и једном руком, да се дежећи нреврне с трбуха на леђа и обратно, да се подигне и седне, да стоји, пузи, ходи и трчи. Човек, који је давно ове вештине изучио и сасвим заборавио на процедуру и тешкоће тога обучавања, није довољно способан да оцени важност овде побројаних добитака у области покрета ; за њега су онп незнатни. Али се ово погрешно мишљење брзо заборави кад се, макар и врдо површно, деца посматрају: кодико усиљавања, кодико наирезања свију телесних н душевних сила стаје сваки корак у развићу дечјих покрета; какво нерасподожење и огорченост сналази дете онда, кад му овај или онај покрет не испадне за руком, а какво задовољство ако му покушај срећно нрође ! Да би себи могли .објаснити огроман значај оних душевних стања која дете сналазе онда кад оно разне иокрете чипн, да би умели ценити колико та душевна стања утичу на даљи развитак његових умних сила, довољно је да посматрамо прве дечје покушаје у ходу. Кад дете ирви пут проба да ходи без ослонца, његово је лице необично озбиљно, ноглед му је упрт у једну тачку, оно прикупља све силе, и душевне и телесне, да би му само тај задатак за руком испао. Ако не успе, оно клоне духом, не верује својој снази п дуго се неће решити да поновну пробу учини; ако осети задовољство успеха, оно прикупља снаге и храбростп за нове покушаје у томе смислу. За то је ради даљег дечјег развића, врло потребно, да се брижљиво прате први његовп покушајп -у ходењу, како би му се брза и потребна помоћ указала. Ако се детету на време притрчи у помоћ и не дадне се да оно чешће осети иеуспех у његовим покушајима ходања, то ће се у детињу душу улити храброст, јунаштво, самоуверење, дете ће имати весело и отворено лице, у њему ће се зачети иредузимљиви карактер. Ако дете прерано почну да уче ходу, ако се покушаји буду несрећпо свршавали те дете не могадне да пређе до извесног места, онда ће се у његовој души зачети страх, колебање, може се развити меданхолија, а развиће карактера предузимљивости задржаће се. Зато је врло потребно да родитељи и васпитачи обрате нарочиту и озбиљну пажњу на детиње прве покушаје у ходењу. Погрешке, које се тада учине, неће се ограничити само на то, што ће дете брже или спорије научити да ходи, него ће утицати на цедокупно његово нсихичко развиће.

На тај начин ходење, као и све друге врсте покрета, уносе у детињу душу веома много разноврсних осећања. Исто тако ведики значај за развиће дечјег ума има и процес хватања. Обично око шестог месеца почињу преовлађивати руке пад уснама, хватање над снсањем: ова појава бива приметнија и видннја што год дете буде старије. Дете почиње машати руком да додирне свуда прстићима, што дохватити може. У то време јавља се код деце неодољива воља да увлаче своје прстиће у сваки отвор: у рупу на брави где се кључ увдачп, у пукотине дуварова, у уста и уши других дица, у рупице на капуту, у исцепана месга нахаљинама. Нд крају прве и у почетку друге године, још је у пуном јеку прохтев за хватање рукама. И тако, у првој години живота и у почетку друге, четири процеса имају ведики и скоро једини утицај на ум: сисиње, кретање, хватање и ход. Дечји ум се најпре ночне развијати под непосредним утицајем ова четири процеса, за то је он у почетку осећајно—мишићни. А пошто је радња чула пипања извор најглавнијнх сазнања о особинама спољашњег света, јер се преставе о материји, покрету, миру, тврдоћи, обдику, ведичини тела добијају чудом пипања и мишићне снаге, — и пошто човек без остадих чудних органа (сем осећајно мишићног) може да постоји и да се оријентује у свету — о чему нас уче иоједини примери из живота, — онда се лако може разумети зашто је наш ум тако јако везан са основним појмовима о спољашњем св^ету. Ови основни појмови чине најнижи и главни слој у Формацији нашега ума; они су сам ум у његовом најранијем и првобитном обдику. Наш ум ннје нека апстрактна снага, која постоји независно од наших осећања, престава и појмова, него је то систематски уређен умни материјад, којим се наша воља служи. Посде осећајно—мишићне долази еиоха гдедања — вида. Између осећаја мишићног и органа вида постоји хармонија у раду; један орган не само да помаже другоме већ га још у раду и замењује. Што један добија дужим испитнвањем, то други добија брзо. Величину, облик, покрет, тврдоћу теда можемо сазнатп не само органом пппања већ н органом вида. Обично у таким случајима ми замењујемо орган пииања гледањем, јер се овим чудом рад свршава много брже него пипањем. Осећање мишићно ми остављамо увек на посдетку ради контролисања. Кад не верујемо својим очима, кад се при стварању појмова о обдицима предмета видом, појави каква сумња иди нетачност, онда узимамо предмет и опипамо га. То је послед-