Prosvetni glasnik

нлукл ii

Атлети су се вежбали по упутима учитеља „гимнаста ", који су их иоучавади вишим ступњима гимнастике, а прати.ш их и иа саме утакмице, упућујући их до иоследњег тренутка; јер победа њихових ученика била је и за учитеља иуна части и добити. Атлети су се храниди и иарочитом храном: месо им је било скоро искључива храиа; хлеба и тестаних једа нису ни у колико смели јести, а вина су нили само у умерепој количини. Свакога дана, после свршених вежбања, јели су, управо ждерали све већу количину допуштених јела, која је ноступно нарасла до изванредне величине. На тај начнн постизавали су велику пуноћу меснатих делова, која је за извесне врсте борења, а нарочито за рвање н панкрацију, била врло кориспа. Али овако вештачко сгварање телесне пуноће било је врло нездраво, а појамно је што су тако одрањени атлети били лако склони разним болестима, а нарочито удару канље. Тиме, што је атлетика постада стално и искључнво заннмање —■ занат, престала је да буде занимање достојно слободног и пдеменитог човека. С тога није ни у колико могла задобити земљишта у аристократској Сиарти, где се најоштрије осуђивао сваки нознв, коме би ниљ био новчана тековина. Њој су се, у опште, посвећивали људи нижега стадежа. И у' самој демократској Атини, људи истинског духовног образовања, а нарочито филозофи, убрзо су увндели штетне последнце таквог правца телесног васпитања. Подсетићемо само на показана мишљења Аристотеда, Ндатона и Сократа. Онн су с правом нападади на једнострано и нретерано развијање тедесне снаге и тврдили, да је за државу некорисно и штетно усавршавање атлета, којн су, истина, снремни за извесну врсту борбе, али потпуно неспособни за подношење војничкпх тегакоћа и за пздржљивост у ратничкој сдужби; доказивали су, да атлетски начин живљења зарад увећања тедесне спаге затупљује ум и осећаје, и да су атлети уонште неспособни како за државне посдове, тако и за сваки виши духовни рад. Прекомерно развијање снаге чини човека суровим; „његовадуша постаје гдува и сдепа; постаје непријатељ науке и уметпостн ; човек не уме више да се сдужи гдасом убеђења; хоће све да расправља снагом п жестином; живи у пезнању и грубости; његова је душа неприступна хармонији н мидошти"... ,Племеннто пркосити опасности није особнна курјака или крвожедна звера, то јеособнначовека од срца"... Са тих разлога увиђавни су недагози вазда одбацивали атлетско васпитавање омладине, као ПРОСВЕТНИ 1'ЛДАНИВ 1898 1'.

нлотлва 191

што су га и ведики државници и војсковође мадо цениди. Одимпијске игре достнгде су биде највећу сјајност у добу од 580. до 440. нре Хр. Истина, доцније, у доба грчко-македонско, знатно се увећао број њихових носетидаца; ади се може уопште рећи да су ведике игре јединске од времена Адексапдра Ведиког свевише губиде свој национадни значај. Грчка се агонистика, истина, брзо распростирада но свима зем^ама, у које је допирада грчка кудтура — по Мадој Азији, Сирији, Египту, Италији, па се и у Риму одомаћида; али је она све више добијала карактер занатске вештине — стручне атлетике. Њоме су се у доцније доба занимала иарочита друштва, у којима се припремало за атлетске, музичке и драмске продукције и утакмице. Такве агоне, и ако су често носиде назив „Одимпијске", и ако су обично извођене у великој с.јајности, пе имађаху више никаква узвишенија циља, беху просте представе, припремане за забаву гледадаца. Као такве одржале су се и кроз цело време римскога царства докле, иочетком Хришћанства, као остаци незнабоштва, ннсу иостунно сасвим ишчезде. Ведике олимнијске игре укннуте су нод царем Теодосијем, 394. год. иосле Хр. VII Физичко васиитање у Римљана вије доспело до оног стунња развитка, до којега је у Грчкој. Може се рећи да је, још од постанка Рима и развитка грађанскога живота у њему, од стране државне обраћана пажња на васпнтавање римске омладине у опште; али, ограниченост само на оно, што је практично и корисно, није давала Римљанима да се уздигну до оног ступња образованостн, на коме беху Грци. Практичан дух њихов, који се огледа у свима установама њпховпм, чини најглавнију црту у карактеру Римљана. Докле су Грци, жудећи за иоетским и философским идеалима, у свему пстраживали узвишеио, депо и добро, дотле су се Римљани вазда задовољавали само оним, што је потребно и корисно. Докле се у Спарти личност губила у држави, дотле је у Риму држава постојала ради грађанина, као заштитница његових права и његове сдободе. Мођутим, иородичан живот био је основ друштву н држави, на је породица и бида главни фкктор у васпитавању. Према томе и задатак је васнитавању био друкчији од онога у Грчкој. Он се није састојао у хармонијском развнтку физичких н душевних моћи човекових зарад достижења идеалне деиоте, већ само у прнпремању за остварење оннх утилитарно26