Prosvetni glasnik

РЛДЉА ГЛЛВНОГЛ ПРОСВЕТНОГЛ СЛВЕТЛ

339

IX. Прочитан је реФерат г. Момчила Иванића о делу ,Пранда и Слобода" од Н. Муеулина, којеје нонуђено на откун за поклањање ученицииа. Тај реФерат гласи : Главном Просветном Савету Прегледао сам књигу „Правда и Слобода или Тестаменат Владике Његуша нанисао Никола Мусулин Гомирац учитељ. Београд 1897". Ен.ига је састављена у стиховима и има 294 стране обичне 8°. Иза уиутарњега иатииснога листа долазп слика иигачева са Факсимилом н.егова својеручна иотггаса. Издањо је својина иигачева, јер на натписном листу стоји: „Сва ирава књижевне својине задржавају се". Цена књизи обележена је: 3 динара. Ко год, ма и местимице нрочита ову књигу, а познат му је, као гато би требало сваком иисмену и образовану Србину да је нознат, Његошев „Горски Вијенац", наићи ће у њој на многе' изразе и мисли, који су или дословице узети или јасно наномињу на ово ненадмашно дело нагае књижевне поезије. Да то иотврдим, навегаћу само неколпко места из Мусулинове „Правде и Слободе" : И та наша весела слобода, Сто иут смо је у крв окуиали, Сто иут нашу, а стотину турску 1 )..." (Стр. 36.) Црна Горо, гњездо соколова, А крваво љуцко разбојиште; Шаке земље у свој теби нема, Што је љуцком не наиоји крви ". (Стр. 91.) Што прегнуће учиннти неће? Прегаоцу и сам Бог иомаже /" (Стр. 148.) Призната је истина у теорији и историји књижевности, да су велики песници, ма које врсте поезије, силни не само маштом и осећањем, него и умом: они не само да на крилима своје бујне маште узлетају у небесне виснне, и снажним осећањем потресају до дна срца људска, — него и умом својнм схватају истине, које обични људи, сами, не могу „ни назријети а нек'моли видијети". Од туда долази, да се у великих иесника, и туђих и наших, покрај праве и узвишене поезије, налази и реФлектовања, размигаљања: радње узвишенога њихова ума и ведра разума; само што њихово рефлектовање, размишљање, долази не намерно, не усиљено, него природно и складно са радњом магате и осећања, исто онако, као гато варница севне од судара два чврста тела. Ко не зна, да таквог леног, песничког реФлектовања има и у поезији нашега великога песника Његоша, и то највише, и најлепгаег, у његову ненадмашном „Горском Вијенцу" ?! На ту страну Његогаеве поезије угледао се и г. Мусулин; али онде, где је нрави, велики песник, Његога, побрао неувели, лавров венац, ту је г. Мусулин пожњео — неуспех. Јест истина, да у Његогаеву „Горском Вијенцу" владика Данило, износећи колико светле толико и ] ) Истакнуте стихове ја истичем, а иначе и ово, као и' све остало наводим тачно но свем, и ио иравоиису и по интериуикцији.

тамне слике српске прогалрсти и садашњости, „тони се у српске несреће" и уздиже се српском снагом, управо снагом својих крепких и јуначких Црногораца; јест истина, да Његогаев игуман Сте®ан удара, у једиом свечаном тренутку, о Бадњем Вечеру, у високо ФилосоФирање, које даде повода п једном проФесору (пок. Педељковићу), да напигае расправу, у којој је Његогаа прогласио као иретходника Дарвинова; али Његогаевп Црногорци одговарају на те разговоре, и Данилово и СтеФанове, онако, како приличи и како би одговорио сваки наметан, обдарен природним здравим разумом, Црногорац — као иа пр. Вук Мићуновић владици Данилу, у ирвом призору, или Црногорци игуману СтеФану, у трииаестом — док су Мусулинови Црногорци свс неке мудрице и надрикњиге, које о свачем мисле да мудрују, а често лудују, тако, да им се, са свнм противно намери пигачевој, иаметаи читалац мора смејати, место да као озбиљна, прима њихова којекаква мудричења, иреклапања и бенетања. Да то докажем, требало би да наведем, може бити, више од иоловине ове књиге; али много би изнели и најкраћи изводи о разним, често врло деликатним, религиозним, иолитичким, друштвеним, философским , просветним, научним н књижевним нитањима, која ови „Црногорци" из недесетих и шездесетих година нагаега века често претресају мислима садашњих наших писаца екстремних, напредних и назадних, новинарских чланака и брошира. С тога ћу овде номенути и навести само нека места, пз којих ће се довољно јасно видети: не само колико има смисла таква иитања излагати у оваквој књизи, у стиховима, него и колико је г. иисац дорастао за раснрављање тих питања. Ту се говори: о нрошлости и садашњости српској у опште и црногорској на по се, о наследнику владике Његоша, Данилу, о владичиној смрти и оиелу, о вери у опште, где између осталих Црногораца неки Туро Пламенац всли: Вјере ове смијешне су работе, Не можеш им краја уватити, Ма са које отпочео стране; Бага ка' да су само удешене, Рад нечега, чим се људи кваре 1 ) Стр. 32); о природи, о вери хришћанској и мухамеданској, о аустриским снлеткама и интригама, којима се ишло на то, да се омете ослобођење и уједињење Српства тим, што ће Даннло ностати „књаз", а не владика, и како је све то на штету српску примљено у Петрограду; — како су ту новину у промзни облика врховне управе, посло дугог празног разговора и критичног размишљања о владаоцима, ипак главари на Цетињу нримили; — како се кнез Данило састао с кнезом Михаилом у Бечу и како су се оба кнеза између собе споразумела и сложила, узвикнувшп заједно: „Само слога Србина снасава"; — како иосле боја на Грахову „војници (Црногорци) доносе аљину вишег турског ОФПцира, које су сва прса, војничким знацима искићена" (стр. 150), па за тим настаје веома песимистично размишљање тих Црногораца о одличјима, као гато је на пр. ово, кад неки Крцо Петровик велп: ') Нарочито истакнута места ја истичем.