Prosvetni glasnik

НАУКЛ И НЛСТЛВА

душа наше днциилине и према томе основна тема ових разговора, којима бисмо је ириказали. За Фихтеа школа не треба да ограничи своју амбидију да буде слика друштва; она треба да за дете буде једиа идеална средина, у којој 1>е што је могућно мање бити ирилика за кварење. Као и друштво, тако и школа треба ире свега да тражи законитост, т. ј. послушносг законима; али она циља да произведе и моралност , т. ј. љубав према закону, радну п незаинтересовану ревносг. Она ће то постићи само уводећн више мотиве. /Греба ићи к учениковој души, ући у њу, изнети му његову добру савест, научити га, шта вреди унутрашње задовољство и побудити га, да се повери својим властитим силама." Иошто брига о своме поштовању треба наскоро да постано његово главно правило, васиитање важи у сразмери према ономе, колико оно доприноси, да се овим замене интерес и бојазан. Дотле док то буде, поштовање од стране зрелог доба т. ј. од старијих јесте као ,снољашна савест" дечја. Жеља за овпм поштовањем код њега је нрви облик моралностп. Оио страсно жели одобрење од оних, који њему самом уливају највише поштовање и то без икакве помисли на интерес. Тако п. ир, отад чешће одсуствује него мати, он .је обично п строжн и његова доброчинсгва дете много мање осећа. II а баш за то детету је много више стало до очеве пажње, оно највише и тражи његово одобравање и задовољава се тек, кад отад буде њиме задовољан. Очевидан је то дакле доказ, да је ова потреба ноштовања потреба друкчијег реда него што је себичност. Ето, то што важи за оца, важи и за учитеља, ако јс учитељ опо, што треба, да је; дете гледа у њему „огледало које му. да.је слику њогове вредноети или невредности." Не може се лако знати,' колико може учитељ, као и отад, добити од детета простим опажањем његових трудова и изјављивањем своје радости на основу тога. Нека сва ваша упућнвања имадну циљ, да га ноправе и да му задобију иоштовање; нека опази вашу радост, кад могнете похвалити његово владање и вашу тугу, кад имаднете, да то владање кудите — на ће то бити довољно, да пробуди н ожини његову свесг и да му да нове снаге за нове трудове, парочито ако му вн сами дате пример, да лако чини оно, пгго бнсте ви хтели. То је средство, да се уиути, да влада собом, да нотчини своје себичне ирохтеве општим интересима. Ако нпје довољна покуда, онда се може употребити и казна. Али покуда, изведена ноступно и у својим различним облицима, и час примењеиа на иојединца, а час на све, има врло много добрнх цроовитни глаоник 1899. г.

страна и особииа, којих се лишавамо, ако сувише брзо и без невоље пређемо на право, материјално кажњавање. Не треба заборавити, да кажњавање сгврдњава и стеже срде: оно поставља у одбранбено стање онога, који се казнн, а који би да је избегне; оно буди у њему нагон јогунства, а то је, као што је познато, ненгго сасвим нротивно моралној основи. Л1е збира се, вели Џорџ Елиот, небеска мана са стиснутом песницом." Нарочито се заборавља, да су најбоље оне казне, које се изричу обазриво, и штедљиво, јер се утисци изгладе, ослабе, кад ее ионављају и то у толико пре, у колико су јачп. Сувише јаке или умножене казне убијају дух или доводе до раздражености, али не ноправљају. Нрва брига треба да је, да се сној деци, поступајућн с њима нежно, улије колико је могућно, нежности у осећању и свесности, која код неких тако јако осдаби од иримене традицноналних сурових средстава. Докде се може без обмане и без опасности ићи с овим огледом усиостављања моралног осећања код учеиика, којн су већ огуглали у свима рђавим школским навпкама ? — То је ствар носебних случајева : то зависи од нрилика и од умешности васпитачеве. Али нек се не мисли, да је наша дисциплина удешена само за такве учевике. Од деде, која су колико толико одарена и првим васпитањем неискварена, даље, која у гимназију доносе по мало невиностп свога доба уз обичну средњу кбличину добрих сграна и махиа, добиће се толико исто, па и више, осетљивим а вешто и ноступно изведеним нрекоревањем, него грубом употребом казни. Ова дисциилина, једина оправдана, у једно је најдакша и од највећнх резултата. Кажњавати мало, пажљиво, скрунулозно • прва ,је ногодба, те да казна донесе плода, да. поирави а да не унизи или отуии онога, који се казни. Ова обазривост није слабост ; она значи владатн собом, дакле језнак-и иогодба силе. Кад донустимо нросто све, што је без озбиљних незгода имаћемо ауторитета, да спречимо и оно, што би бпло заиста незгодно. Кажњавање оштријим мерама је рстко нотребно. алн ако би то било, оно може битн п суровије, јаче, а да опет не-изгледа сувише строго. Осем тога, међу иогрешкама, које морамо кажњавати, има на хнљаде ностунности и ирелаза. Треба их судити право, без велнке сумње, тако да и казне ноказују постунност, а све на основу угврђених иравила н водећн рачун о носебним случајевима. Била би, на ирилику, бесмислена та дисциилина* која не би хтела нравнти разлике између смеха или брбљања и лагања, и која би каткад строже казнила несташлук или немир, који нам 11