Prosvetni glasnik

НАУКА И

НАСТАВА

бољег напретка просвете; да водп статистику учптеља у свом округу; да зна колико школа има, да познаје особине свију учитеља у свом округу, да пази на начин њихног предавања, да их опомиње, исправља и поучава. Да то све постигне, треба годишње бар једном сваку школу да обиђе. За ово обидажење главни управитељ по уредби има бесплатан подвоз. Осим тога управитељ треба да се стара колико је год могуће да присусгвује иолугодишњим испитима, и да се о успеху мдадежи сам уверава. Он има да одобрава избор учитеља, и њему се се општине обраћале, кад су учитеља тражиле. Све напомене, које би њему биле достављене од општине, или од месног управитеља о сваком учитељу, он је морао тачно да бележи, и да даје упуства, а ако премагаи делокруг његовог рада, онда ће то јављати министарству иросвете, и отуда ће очекивати уиуство. За тим му је дужност да крајем сваког полугођа покупи или прибере од учитеља број учепика који ноходи школу. тако исго и податке о учитељима, на све то да шаље министарству просвете. Исто тако на крају сваке године поднеће извештај министарсгву о стању школа са својим напоменама. Он има иалоге да прима од министарства о својој дужности, по њима да се унравља и да их тачно врши. У том послу, ако му је потребно, и власти су му морале бити на руди (чл. 32.). 1 ) Овај закон ступио је у живот одмах и већ је вредео за школску 1844—45. годину. Од тада настала је нова периода у развитку наших основиих школа. која се протеже и у другу половину овога века. Ирве године кад је овај закон ступио у живот, дакле 1844—5. било је, по ондашњој статистнци 213 школа са толико учнтеља. Између ових 213 школа било је 12 приватних. На плате ових учитеља потрошиле су општине 14.328. талира. На крају године било је 6.201 ученик. Како би овим законом зашао и у другу ноловину овога века, јер је он вредео све до 1857 године, то на 1844—5. школ. години прекидам своју расправу о развитку основних школа, надајући се да сам потпуно успео да представим развој наших основних школа од 1804. до 1844—5 годпне. Мил. Вукићеви!..

г ) Овај закон о школама штамиан је у Зборнику закона и уредаба књ. II. стр. 315.—345.

ЛАТИНСКА КЛАСИЧНА ПРОЗА У СРПСКИМ ПРЕВ0ДИ1А ПРИЛОГ ЗА ХИСТОРИЈУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАПИСАО 1" Мил. Р. Димитријевић

(Наставак) У години 1832., да се повратимо опет Матичином Летонису, а у трећој „частици" нанесен је још један удар Дпцероновој класпчностн. [Ми навлаш још с почетка говора о макојој ствари наиомињемо у нрвим речима и вредност њезину, да се и по почетку што правилније суди о крају]. Те године добила је српска књижевна публика, којој је п онако у овнх пет досадашњих књига превода јасно показано, како Цицерон не вреди нигде ништа, још један доказ, да је Цицерон готово неписмен човек, који ни једно писмо не уме људски да напише и да је еуропска књижевна критика и сувише, сувише ништавна и кратковида, кад и њега меће у ред највећих класичних писаца, а то уверење, а та.ј доказ добила је од новог превода у Матичином Летопису: пријатељских и породичних писама Цицеронових у српском преводу II. ДемелиЛа. Ми нисмо никад неправду нанели српској књижевној публици нити се огрепшли у истину и беспристрасност оцењивачку, кад смо казали да се из досадашњих пет превода Цицеронових дела, а поглавито из ових нисама све боље и боље очитовала „неписменсст" највећег латинског писца. Јасно је као дан, да у добрих писаца и великих стилиста [а ми смо већ неколико пута крстили Цицерона именом „највећег" писца и стилисте латинског] треба да су иисма доказ оне лакоће, коју треба да има стилни вештак, нарочито, кад му ваља иокрити оскудицу у мислима, која је тако чесга нри нисању писама. И цео читалачки свет, сва књижевна критика и сви литерарни хисторици сложили су се у том, да међу Цицероновим нисмима има појединих, која достојпо заузимају прва места у светској књижевности те врсте, а сав његов тај рад уопште да га характерише као епистолограФа првог реда. Још нешто! Сви су тако исто сложни у томе, да се ни на једном другом месту у Цицероновим делима не показује тако јасно он, као човек, ириватна личност, и не износи његово срце и његово осећање као у тим радовима његовим, и ие могу се захвалити Тирону, што их је скупио п издао. И сад замислите, како морају бити слатка и пријатна та писма [ми овде мислимо на ппсма Атику, Сервију, Целију, нородици, а не на сва], кад их пише по чистом осећању, по ку6<ј *