Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЋ

591

тим путем креће вапредак околине у којој је, њему ваља имати у себи много више знања и умешности, а нарочито много више добре воље но што је то иотребно за друге послове. Ваља му да својим личним особинама и умешношћу задобије љубав своје околине и тим путем најпре да створи ауторитет, одвећ потребан за овај носао, па тек по том да очекује успехе од свога рада. Ја не знам шта си ти све из школе изнела, али се сећам свога школовања и дубоког уверења, да готово ништа нисам поуздано знала, кад сам из школе изишла. Не треба да се плаишш, али ја ти морам отворено рећи, да не треба да буде посла, који једна добра домаћица мора знати, а да га ти не умеднеш извршити. Сама себи сашити хаљину, кошуљу, окитити шешир, скројити и сашити и мушко и женско дечје одело, упознати се са свима женским радовима, где разумем и по нешто из домаће технологије ,— свето, ијош много што шта, ти у твоме положају ваља добро да знаш пре него што потпуно у живот уђеш. Знам да ти то школа није дала, и ето теби пуне руке посла да се за свој позив поиово спремиш, док још не ојачаш да од тебе може и други користи имати. Али није невероватно ни да се у томеварам. Ти знаш како ја много деним твоју матер, са њених ретких особипа, које су женскињу увек за углод служиле; може бити, да си ти од ње, и ако тако млада, већ извадила калФенско писмо, п да ти још мало треба да мајсторем постанеш. Све једно. Мени је ипак било лакше претпоставити оно прво, да би ти могла скреиути пажњу на твој нови положај и на дужности, које из њега потичу. Ваља ти, дакле знати, да се ти ни по чему не можеш. изједначити са доконим варошким госпођицама, које убијају празно време, вртећи но цели даи какву чипку од десет пара метар, или везући „ тишлајфере" и друге некорисне дрангулије; а кад дође време удаји, онда мати поручује „ауфштафирунг" , а тата спрема мираз, којим ће се издржавати будућа дама. Па још где тога има и Боже иомози, а где нема Много је боље да се у томе ногледу угледаш иа наше вредне сељанке, које цео век проведу у мучном и корисном раду, а кад буде време удаји, онда се бабо погађа са младожењом, колико ће му „у куКу дати ", јер он ие донушта да му се тако важна радна снага изводи из куће без нкакве накнаде. И младожења доиста плаћа, потпуно уверен, да ће његова будућа домаћица увек више иривредити но што ће на себе потрошити. * Већ и но твојим годинама, теби је најприродније друштво сеоска женска младеж, а то управо и јесте најбољи елеменат за културни утицај.

У нас се поодавно почело одомаћивати једно зло, о коме је тако мпого говорено, да су нам од тога већ и уши заглуиуле, те је и теби већ, без сумње, добро познато. То је увлачење туђиииште у цео наш живот а иарочито у нашу ношњу. Градови су већ освојеии и једва се још држе овде онде на неким јадним остацима од српске ношње. Па и наша су села у велико захваћена, нарочито у Шумадији и прнступачнијим местима. Да одеш само на какав шумадијски сабор, па би могла лепо видети, како су се ухватила у коштац два крвна непријатеља, две у свему супротне ношње: стара српска и нова јевропска. По дивној изатканој српској сукњи савија се као гуја куповна чипка швапска или карнер листерски, те сем тога што нам указује на опасност, која нам отуд преги, још до грдила ружи онако елегаптну хаљину. А.ли да је само та ситница ни пб ја^а, већ је на многим ме■ стима изаткана сукња изишЛа из моде и њу је заменио партар, поркет и молдон. Како јадна замена! Па они дивни јелеци, који су са толико укуса и елеганције напрамљени, и на којима би нам и највећа јевропска помодарка позавидела, почињу се овде онде замењивати оним крошњавим реклама и блузама, које је само швапска ( сиротиња могла створити. Посматрала сам и једну свадбу из богате куће, у којој је млада, некаква госпођица сељанка, имала белу, атласну хаљнну са дугачким шлепом, и на, рукама гласе рукавице, како унезверено иролази иоред мотике, коју је јуче оставила. Како ми је била одвратна та слика! Не треба да ти ређам све туђинске ситнице, којб се стално одомаћују у нашем лшвоту ; ти си их и сама видела, а имаћеш прилике да их све до појединости сазнаш. Мени је главно било да ти само обратим пажњу па то, и да ти нагласим, како је то неописано штетно по наш народ. Векови су радили на стварању данашње српске ношње. Колико је пажње п колико труда утрошено на оним лепим облицима ткива, распореда боја и веза сриског, и цео тај вековпи рад данас је већ у самртном ропцу, који ће код наше нехати на нашим очима издахнути. Како је жалосна та слика! Мени се не чини ни мало друкчнје, већ као да на умору гледам ирстеиовану девојку. Страховита срамота за наш женски нараштај а нарочпто за учитељице српске ! Наши су стари вековима лили крв, бранећи од туђинске најезде своју земљу и своје народне особине. а ми нисмо у стању да новедемо борбу овако лаку и овако правичну! Но штета, коју овим својим нехатом трпимо, није само морална. Не само из пијитета што је то, што пропада, српско, већ има један још много јачи разлог, који нас упућуједа свима силама сту-