Prosvetni glasnik

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

81

и историјском студијом. Мени се чини да је та противност доиста неко време постојала и да је постада под утиском Хегелове ФидосоФије ш да је бар овом фиаософијом бида јаче на видик изнесена. Јер на крају прошлог века под утицајем Кантове ФшгозоФије то одвајање није бидо изказано. Кантова ФидосоФија стајада је ио готову на нстом основу са прпродним наукама, као што то најбоље тврде Кантовп радови на природним наукама, нарочито коемогонска хппотеза основана на Њутновим законима гравитадије. Иста се хипотеза посде раширпда, под именом Лапдасове. Кантова ФидосоФија хтеда је само да испита оспове и изворе нашег знања и тиме да иостави меридо за духовнп рад појединих наука. Један став који би био постављен на основу чистог мишљена, могао бл по његову учењу бпти само правидо за методу мишљења, ади не би могао имати никакав иозптиван и стваран садржај. ФидозоФија идеититета (Хегедова) бида је смедпја. Она је пошда од хипотезе да је и прави свет, природа и људски живот, резудтат мишљења једног тварадачког духа, који је но својој природи био сматран као сдипан људском. Потом учини се људском духу могућно предузеће да без помоћи спољњег искуства нодражава мисдима творца и да исте још једном створи својим соиственим унутарњим радом. У том смисду пође ФидосоФпја идептитета да ствара а рггогг битне резудтме остадих наука. Овај посао пође јој више мање за руком у ногдеду на редигију, право, државу, језпк, уметност и историју ; у кратко у свима наукама чији се предмет развпја из психолошког основа п које се схватају под именом морадних наука. Држава, уметност, језик јесу ту да би задовољиде извесне духовне потребе људи. Ако баш спољне сметње, природне сиде, сдучај, суседство других људи често незгодно утичу, ипак ће стадне тежње људског духа ка истоме циљу поставити равнотежу и одржати победу над сметњама које вдадају бе.з ввзе и [пдана. У тим окодностима неће бити баш немогућно а рпогг представитн општн ток развића човечанства у поменутим односима помоћу тачног разумевања људског духа, нарочито ако фидософ има већ богат емпирички материјал, на кога се могу осдонити његове апстракције. Кад је Хегел покушао да реши тај задатак, гдавну помоћ нашао је у дубоким ф И дозофскпм погдедима на историју и науку, које је нашао код ФидосоФа и песника из доба које му је предходпдо. То је он имао само да уреди и доведе у везу па да постави спстем који се прелоручивао и истицао многим новим погледима, Тако му пође за руком да наиђе на одушевљено одобравање већине свога времена и да удије неизмерне наде да ће се решити и најдубља загонетка човечјег живота; ово последње у толико вшпе што веза системе беше увијена у чудно апстрактан језпк и можда је била схваћена од врло мадо његових обожавалаца. Што је више мање пошло за руком постављање гдавних резудтата моралних наука, није још доказ за тачпост хппотезе идентитета од које је Хегел пошао. Напротив природни појави били су одлучно доказно средПРОСБЕТНИ Г.1АСНИК б