Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНП Г.1АСННК

83

у природи ствари и да се не да обићи. Она постоји делол између врста духовног делања и делом у садржини обеју струка, као што и само име нриродне н моралне науке показује. Тешко ће бити Физичару, да каквом Филодогу иди иравнику јасно представп процес каквог заплетенијег прнродног појава. Од и>нх он мора захтевати извесну навику да се ослободе од нулних обмана н употребу геометријских и механичких иогледа, што они не могу ласно имати. С друге стране естетичари и теодози наћи ће, да је природњак наклоњен материјалистичним и механичним објашњењнма, која ће њима изгледати ништавна и која ће немшш утидати на топлоту њихова осећаја и одушевљења. Фидолог и историчар, с којима је у тесној вези и теолог и правник наћи ће природњака равнодушна наспрам материјалног блага, па чак биће хладан више но што треба и спрам историје свога сопственог предмета. Најзад истпна је да се моралне науке директно занимају највећим добидима људског духа и поретком, који је тиме заведен у свету. Прнродне науке напротив занимају се спољним нама страним материјалом који, изгл.еда, ми само ради практимне користи не можемо обићи, али који нема може бити никакве важностн за днректно образовање духа. Пошто је у ствари тако, да су се науке развиле у многе гране и одељке и пошто су се појавиле осетне противности међу њима, пошто ниједан појединац не може обухватити не само све већ ни по већп део од њпх, има ли смисла предавати их све на једном месту н под једним кровом? Је лл скуп четири Факултета на университету само остатак средњег века ? Нека спољна преимућства говоре у прилог томе, да се медецинари пошљу у болнице великих градова, природњаци у политехничке школе, а да се за правнпке и теологе установе нарочнтп семинарп. Но мп се надамо н желимо, да немачки университетп буду поштеђени од слнчне судбине! Тиме би били прекинути однос и зависност међу разнпм наукама, а један кратак поглед показаће како је неопходно потребна та узајамност не само у Формалном погледу на одржавање научне снаге већ и у материјалном погледу на подстрекавање резултата нашега рада. Прво у Формалном ногледу може се рећи да је јединство разних наука потребно ради бдржавања равнотеже духовнпх сила. Свака ноједина наука тражи п привлачи извесне духовне способностп и ојачава пх непрестаном вежбом. Али свако једнострано образовање има својих опасности. Оно онеспособљава за мање извежбане врсте рада, ограничава поглед на узајамност целине, нарочито пак доводи до самопрецењивања. Ко је свестан да може извршити извесан духовни рад много боље од осталих људи, ласно заборавља да има што шта што он не може, а што другн много боље знају урадитп. А самопрецењивање — ово нека не заборави нико ко се наукама бави - је најгори и највећи непрпјатељ сваког научиог рада. Колнко је великих талената, заборавивши самокритику тако потребну а тако тешку, да се прпмени, сасвпм заостало у својој 6*