Prosvetni glasnik

Б Е Л Б

Ш К Е

391

треба да ступа у ред кандидата за свештеника д да прнма свештенп чин; Еако треба принремати и васпитавати свештеничке кандидате; С каквим сазнањем н погледом на Хрнстову Цркву у садањем веку треба да буде наоружан свештенички кандидат. Наше ће читаоце највише интересоватн одељак, у коме писац износи доста оригиналне мисли о томе, како треба „припремати н васпитаватн свештеничке кандидате". Писац ове „савремене богословске расправе" мисли: да у Богословију треба примати младпће, који су свршили најмање 3 — 4 разреда гимиазије или толико година народне више школе и који нису млађи од 15 ни старији од 17 годпна (овде је случајно смео с ума срачунати, колико ће година имати младић, који по закону о народннм и средњим школама буде уредно нзучпо четпри разреда основне и три разреда средње школе). Сем добре сведоџбе из свију предмета тражп од ученика, који желе бити примљени у Богословију, да имају и нарочнту сведоџбу од гимназијске управе, с потписом и вероучптеља, а чиме би се утврдило, да немају ни једне душевне ни телесне мане, која бн им сметала да савесно врше свештеничку службу. Учење у Богословији трајало би шест година, н то нрве две године да буду „курс искз г шења свештенпчког" (!) н по програму да буду равне двама старијим разредима оне школе, одакле се ученици примају за Богословију (дакле и вппшх народних — грађанских школа, које би по овоме ваљало да имају неких шест разреда); за те две године да се ученици, поред општега образовања које им је потребно у жнвоту, „васнитавају у строго религиозном, моралном и црквеном правцу, но без икаквих цринудних мера". По свршетку овога „курса искушења" оставити ученицима на вољу, хоће ли продужити Богословију, или ће прећн у коју другу школу. Они који нзјаве жељу да остану у Богословији, остају још четири године у њој и за то време „се сасвим 1

отржу од својнх породпца и светскога друштва и све време проводе под надзором и васпитањем управе богословске, и то 9 месецп у школи и пнтернату, а три месеца сваке године у логору, путовању по Србији и раду у школској башти. За ова трп месеца они се уче војиом вежбању под наставом спремних војених лица, и да уиозна.ју своју отаџбину, а но могућству н друге српске земље. И у логору и на путу онн носе собом покретну цркву своју и свуда врше нравило по пронису. За последње 4 годпне сви се ђаци издржавају о државном или црквеном трошку подједнако " „Наставни план у овој Богословији треба удесити тако, да сем богословско-педагошких предмета цео остали програм буде раван са нрограмом напшх матураната(!). И кад један ђак свршн нашу Богословију са успехом, да може ступити у све универзитете и у све отсеке, ако му се свештенн чин н но свршетку Богословнје не допада". Радујући се у опште појави свега, чпме би се ишло на поправку спреме и „васпптања будућих свештенпка у нас, радо поздрављамо и сву „савремену богословску расправу" архимандрита Весића, само бисмо се још внше радовали, да је у њој више логнчностн а мање празнога фразпрања. * Наш календар за 1900. преступну годину, која има 366 дана. Издање B. Марковића и Павловића у Београду. Штампарнја код „Просвете" C. Хоровица, 1900. 8°, стр. 100. У ономе великоме броју календара, који се сваке године у знатноме броју пуштају у наш народ, овај и по садржини и по својој опреми није међу најслабијима. Кадјош поменемо, да га издавачн растурају, уз ценовник своје радње, бесплатно, онда је лако прогледати кроз просте и оним омашкама, којих је у њему, а које су могле ^бити лако избегнуте. После календарскога дела, који је као и у осталим нашнм календарпма

25*