Prosvetni glasnik

б е л е ш к е

533

водили иреговоре у Естанцији, затекли су још само иола квадратног метра од ове интересантне коже. 1)г. Морено, днрекхор музеја у Ла Плати, понесе тај остатак коже са собом, тврдећи, да је то кожа милодонта, великог сисара из америчког дилувијалног доба, док ирофесор Амеџпно беше мишљења, да је то кожа неке нове до сада ненознате животиње. По себи се разуме, да је сада сва и иоглавита пажња била управљена на пећину „Ултима Есперанда". Много раније још, и не слутећи на ово, занимала се геологија питањем, да ли је Јужна Америка стајала ј вези са Африком и Аустралијом, и да ли су промене у фнзичној географији Патагоније млађега или старијега порекла. Поменути професор Бг. Марено у своме четворогодшпњем геолоигком испитивању Патагоније нронашао је много врста нижих кичмењака, који му изгледаху врло сродни са изумрлим аустралијским сисарима. С. Рот налазио је неке остатке, који су посведочавали велику сродност патагонских и аустралијскпх корњача. Било је, дакле, с .разлогом очекивати, да ће систематична откоиавања у овој пећини пружити нових и за науку важних података и у овоме правцу. Годину дана после открића ове пећине дође до руку једно парче од оне коже и Ог. Отону Норденскјелду, који одмах у друштву још двојице професора са штокхолског университета. Бг. Ерланда и Борге-а, предузме откопавања у поменутој пећини. Они нађоше од оне животиње, чија је оно кожа била, неколико доњих вилица, папака, длаке и т. д. Сем тога нашли су н доста знакова, који су очито говорили за присутност у пећини и самог човека. Окуражен овим усиесима предузме у априлу месецу 1899. године откопавања н геолог Хаутал. Недалеко од самога уласка нашао је кости од јелена и гуанао, а по том и од ноја. п остатке од неке врсте шкољке. Даље према унутрашњости било је покривено дно пећинско слојем ђубрета, пјросветни гдасник

у пресеку метар па и више. У самом пак ђубрету нашао је читаве балеге 25 см. високе и 12 см. широке. Свуда по пећини лежало је растурено велико капломератско комађе, одваљено од тавана пећннскога. Под једним таквим каменом нашао је од прилике метар дугачку и 90 см. широку кож.у, али опет без главб и ногу. У ђубрету је нашао поред мањег комађа коже још и две добро очуване лобање, доње вилице, зубе, папке и т. д. све од ове животиње; по том неке делове једног глодара величине бернхардског пса, за тим много зуба неке изумрле врсте коња, и најпосле делове неке мачке, по велпчинп, веће од лава. Исто тако и Хаутал је наишао на поуздане трагове од човека. Јер док је готово сав улазак у пећину затворен читавом гомилом одваљеног камења, дотле је само људска рука с десне стране могла направити иодесан улазак. Нађене лобање и доње вилице показују јасне трагове од повреда, које су нанете ударом каквог тешког предмета. Па и многа парчад појединих костију ја.сно сведоче, да нх је могла створитн само људска рука разбијањем. Даље према унутрашњости цео слој ђубрета претворен је упепео. Нашао је и два пшла од кости. Од једног људског скелета, нађеног 1895. у једној споредној пећиници, нађена су на жалост још само неколика ребра. Ако се предузму и даље систематична истраживања, како ове велике тако и свих споредних мањих пећина, можда би се могло још што год расветлити, нарочито да се дође до што тачнијих закључака о човеку, који је у овој пећиии ашвео са овим великим сисарем, али и без тога је већ загонетка о овој мистериозној животињи решена. У ову пећину, која је постала после прве патагонске ледене периоде. увукла се ова гломазна животиња, или ЈУ Ј е утерао преисторијски патагонски човек. Овај се сисар, судећи по нађеним костима, развио из терциерног гриптотера. Свакако да је тај патагонскп човек много теже могао ухва34