Prosvetni glasnik

550

ПРОСВЕТШ1 ГЛАСИИК

Пис.мени задацџ, шкодски и домаћи, рађеии су ио утврђеиом распореду. Радујем се, тто могу констатовати, да се и овде опажа знатан напредак, како у погледу садржнне, тако и у епољашњем изгдеду његовом. Задаци су брижљиво прегледани и свагда су их наставницн пропраћади потребним напоменама, кад су их враћади ученицима. 0 свему томе говорићу мадо опширније у годишаем извештају. Наставници ове шкоде већином су се трудиди, да радом својнм што више користе повереној им ђачко.ј омдадини. Између шкодских часова, за време шетље, у нарочитим седницама и у свакој другој згодној придици измењивали су мисди о свему ономе, што суу шкоди запазиди и што је могдо и трјебадо да буде предмет дискусије. Овако је песто иостигнут споразум много дакше, него у Формадној седници. Ма да сам био з г верен, да се наставници спремају за своја предавања, ипак сам сматрао за потребно, да им у више придпка препоручим, да им предавања морају бити потпуно јасна и разумљшва, како би ученици, што је могуће више, научиди у самој шкоди. Сем тога нагдасио сам, како се наставник, само ако му је Бог дао онај „Допит с1осепсП", свима могућим средствима мора трудити, да заинтересује своје ученике и да их придобија за се, јер ће ученицн онда -неосетно савладити и оно, што им иначе задаје највеће тешкоће иди што им је без тога сухопарно иди чак и одвратно. По томе се и познаје ирави наставник, мајстор у своме посду. За слабије ученике држати су недељом нре подне нарочпти часови репетицпје. И ако је тиме ученинима ускраћен један мади део њиховог слободног времена, ипак сам са задовољством опазио, да многи од тих ученика радо долазе на такве репетиције, да су онда слободнији и да наставницима отворено казују, шта не знају, шта не разумеју и шта им је најтеже. У том погледу засдужују похваде г. г. Миша Летровић, Љубомир Миловановић и Петар Велимировић. После овога морам напоменути још једну ствар од не мањег значаја. — Познато је, да се наставници од вајкада жаде на немар појединих родитеља иди старатеља, који школу у њенпм тежњама не потпомажу у довољној мерп иди су чак равнодз г шни према свему, што школа предузима, било да је томе узрок непознавање и непојимање своје васпитачке дужности или урођена апатија. Према овакој појави школа наравно није могла остати равнодушна, већ је морала узети пницијативу, да створи колико толико тесну везу између шкоде и ђачкога дома и да но могућности потпомаже родитеље иди стараоце у вођењу надзора над ученицима и у васгштавању у ваншколско доба. С тога сам наредио разредним старешинама, да нарочито сумњиве и непоуздане ученике обилазе у њиховим становима, како би се уверили: шта и колико ти ученици раде, да ли стан одговара њиховим потребама, да ли се води довољан надзор н и брига над њима, а ако не, да се стараоци посаветују и т. д., и да ме известе о свакој неисправности. До сада је било мало жадаба н ја се с правом надом, да ће и ова мера бити корисна у сваком погледу. Што се тиче васпитне стране наставе, могу рећи, да сам заједно с наставницима имао свагда на уму, да су овој земљи преко потребни честити и вредни грађани, устаоци и савесни чиновници, добри хришћани и искрени родољуби, задахнути свим оним, што је лепо и племенито, једном речју, синови. којима је најпреча срећа своје отацбпне, те ће у свако доба датп живот свој за веру, отаџбину и за владаоца свога. По-