Prosvetni glasnik

5 58 ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Живећи досад без икаква надзора и чеето борећи се почетком шкодске годиие с великим незгодама, које су правилан и редован рад у школи спречавале или га сасвим онемогућавале, код наших се наставника народних школа створила навика да ирве месеце школске године и не сматрају као време за озбиљни рад, но као припрему за то. Према вредноћи и частољубљу појединих наставника, та се припрема протезала у неким школама до Божића, у другим до марта или још даље. Досадашви површни и нестручни надзор крајем школске године већином није имао могућности, да тај нерад опази, те је годинама многи нерадник могао пролазити као и најсавеснији радник. Дакле, већ и саме прилике, под каквим су учитељи до сад живели и радили, чиниле су, да се постепено гаси и оно мало свести и осећања дужности, што је школа могла дати младићима, те није требало много, па да се то осећање код многих сасвим угаси, тако, да они сад раде у школи по принципу „после мене нека буде и потоп". А та морална незрелост и овде је, као и свуда, много штетнија и опаснија, но интелектуална. Учитељу, који је 5, 10 или 20 година, тако радећи, добро пролазио, тешко је сад помирити се са захтевом да од те навике одступи, и да, по садашњем закону, пре почетка школске године, многе своје дужности изврши, како би редовни рад у школи могао отпочети 16. авг., односно 1. септембра, а још теже му је још тада се превити на редовни посао и сваки дан радити онолико, колико закон прописује. Отуда долази да већина таке захтеве сад осећа и сматра као претерану строгост, и довија се на све начине, да тај свој нерад и немар оправда или прикрије. Кад сам једнога учитеља за такву неуредност у дужности прекорео и казном му нрипретио, одговорио је: „сад сваки смишља само како ће учитеља удавити". Тај нерад почетком школске године храни се и подржава, сем поменутога, још и давно уобичајеним премештањем учитеља у то време. Код олаког осећања дужности, разуме се, да ништа неће радити онај, који се нада премештају. То је позната и давнашња ствар, те не треба и за њу наводити примере. И почетком, а и у току школске године доста се омета редовни рад у школама и тим, што власти, неке не знајући, а неке не слушајући наредбе које о том постоје, често зивкају учитеље и за најмање ситнице у радно време, и то за оне ствари, које се у нешколско време могу свршити или преко општинског суда учитељу послати. Много су веће штете, које се чине овим неуредним радом почетком школске године и ђацима и школи, но што то у први мах изгледа: доцније се нагло ради, те се ђаци преоптерете и све научено брзо забораве; све се површно и без довољнога веџбања пређе; много важнога, што одржава разумевање и логичку везу, изосгавља се, те је ђацима у толико теже да то схвате, услед чега многи и даровитији ђаци пропадну или неспремни пређу у старији разред, да се овде још више збуне и сплету, те да за даље школовање постану неспособни. Уверио сам се, пропитивањем ђака, да су ови на многим местима врло неспремни преведени у старији разред, наравно, услед нередовног и ненравилног рада нређашњих година. Многи бољи и отворенији учитељи и сами признају како тај Факат, тако и његове узроке. Кад овако уопште кажем о усталаштву и марљивости многих наставника, онда неће требати, да набрајам и све остале појединости, у којима се та неуредност у вршењу дужности код њих испољава. Ерајем