Prosvetni glasnik

ШКОЛСКП ЛЕТОПИС

271

тема узимади да израђу.ју. Сви наставиици-це београдских народних школа изјавилн су на већу, да је ова замисао врло добра и корисна и да је треба ц остварити, и лоред тога, што су неки одбијали извођеље те замисли из бојазии, да ће таквим радом учитељи бити „сувише оптерећени". Најзад на иредлог неколицине учитеља усвојено је да се израда таквих расправа изведе у њиховом месном учитељском удружењу а не на учнтељскпм већима. Желећи и сам да учитељи н учнтељнце имају у томе раду више самосталности и да им такав рад полази из сонствених њихових иобуда, ја сам се слоагио са тим предлогом неколицине учитеља у нади, да ће они заиста предузети у своме месном учитељском удружењу израду ових расправа. Али та је ствар иропала, јер као што сам сазнао ннје ни покушавано у месном учитељском удружењу да се она оствари. И по овоме миелим, може се ценити колика је марљивост и наклоност у нашнх учитеља-ца за својнм личнпм усавршавањем у ошнтем и стручиом образовању. IV Родитељски састанци Још у претходној школској години запазио сам, да не постојп потпуно правилна веза н срдачан споразум онако, како би требало да је између куће и школе као два најважнпја васпиталишта дечја. Нн школа нп кућа нису ни иокушавале да заснују међу собом ближи споразум о заједннчком послу васннтавања свога подмлатка. Велика већина роднтеља мнслнла је, да је нспунила сву своју дужност у васпнтавању и образовању деце, ако су децу само уписади у школу и нредади учитељима на искључиво старање. Они ннсу довољно нратили ни брижљиво мотридн шта им деца у шкоди раде, у чему дн проводе време на удици и код куће, када нису у школи. С тога нису могдн потпуно нознаватн ни саму школу, ни њен задатак ни њене потребе, нп могућност и границе њенога утицаја на дечје васпитање. Из овога су се развиди и оснажили код многих родитеља погрешни појмови и погледи на шкоду. Они су и сву своју родитељску бригу и старање о дечјем васпитању скидали са себе п сваљивади на шкоду и учнтеља онога дана, када су децу уписади у школу п предали учитељима. Онн су очекивади да школа може и да она треба све да уради, па и оно што јој је немогуће п што спада у искључиву дужност родитеља. Од школе се тражило све, а шкодн се давало врдо мало. Није се узимало у обзир да су деца за врло кратко време, само 4—5 сати на дан, под неиосредним утицајем и надзором школе н учитеља и да све остало време проводе ван школе, код куће, на улици и разним игралиштима. Није се узимало у обзнр да сама шкода не може да води потпуно довољан надзор над децом, кад су она на улици, на игралишту нли код куће, и да се њен утицај врдо сдаби н губн, чим деца оду из школе и чим се затеку у средини оних утисака, који су врдо често сасвим противни и школи и њезину раду, који управо руше све оно што школа ствара. Није се узимадо у обзир да шкода и учитељн не могу много да ураде ако их кућа и родитељи не номажу у њнхову раду. Али и школа са своје стране није раднда довољно на томе, да се нзмеђу ње и куће створп, ојача п одржава трајан споразум о заједничком и хармоничном ноступању у васиитавању деце. Школа је врло ретко и можда само у тежим случајевима тражида обавештења од куће о природп и навнкама дечјпм п давала извештаје родитељима о њнхову владању и