Prosvetni glasnik

272

ПРОСБЕТНИ ГДАСНПК

постулаљу у шкоди. Тако су п могда постати два супротна правца у васпнтању деде: школа је радша у једном а кућа, удице и игралишта у сасвим другом супротном правцу. Неуспех у васпитању морао је наступати, те су и многа деца пропадала и губзла се у удичном вртдогу. За ово је кућа оптуживада шкоду, наводећи да су деца бида добра док нису у шкоду почеда ићи, а школа је опет бацала кривпцу на кућу што се није старала да очува оно, што школа даје, и што није водида довољан надзор над дечјим занимањем п забавама кад су ван школе, него пх је пуштала да шврљају без надзора по улицама и разним пградиштима. Ове придике које су постојаде између куће н шкоде, покренуле су ме, те сам одмах у почетку ове школске године, на првом шкодском већу, изнео преку потребу сазивања родитељских скупова и договора о васпитању деце. Том приликом разложио сам и изнео могућност и начин држања тих скупова и договора а показао сам и користи, које морају наступити пре или посде од таквих договора, ако се буду стално н с прегаоштвом подржавали. Најзад позвао сам учитеље, да и сами у својим школскпм већима о томе размисле и да према приликама оних крајева, у којима се школе налазе, приређују п сазивају у току године бар по један месечнн родитељски скуп, ради договора и узајамног обавештења о заједничком послу васпитак,а деце. И ако се увиђала и признавала потреба и корист од таквих зборова, опет су неки учитељи наводшш, да их не треба сазивати, тврдећи, да родитељи, Београђанн, неће хтетн ни да дођу на такве састанке, а други су наводили, да те зборове не треба ни покретати, јер ће то бити један нов терет на учнтеље, који су и „иначе сувитне преоптерећени". Прве сам охрабрио претпоставком, да нису сви родитељи равнодушни и немарни према васпитању и напретку своје деце, те ће на позив доћп бар у тодиком броју, да се ови зборови могу отпочети и држати, а друге сам поутешио раздагањем, да ће од родитељских зборова и договора имати и учитељи користи, јер ће им рад у шкоди бити олакшан и труд ће им бити бољим успехом крунисан, кад се родитељи покрену узајамним обавештењем и споразумом да воде бољи надзор над децом и дечјим занимањем ван школе. На послетку оставио сам учитељима да они сами по својој увнђавности учине распоред на својим школским већима о реду и времену сазивања и држања тих зборова, а менп да саопштавају дане сазива, како бих и ја могао присуствовати на родитељским састанцшга. Али на томе је ова ствар и остала све до пролећа, до измака ове шкодске године, јер ни у једној школи, ни једно школско веће није ни нредузимадо ни почињадо да ради на приређивању и сазивању родитељских зборова и на бдижем споразуму између куће и шкоде о васпптању деце. Кад сам се уверио да ова ствар може са немарности са свнм пропасти, кад сам видео да се поново почеле дизати неоправдане тужбе и писмене преко новина и усмене од стране родитеља а противу учитеља, што упућују децу на читање поучних књижица и што им нуде да такве књижице купују, и кад сам сазнао за два несретна случаја, који се ван школе на удици и на једном игралинхту десише међу ђацима основних школа, ја сам поново крајем марта месеца на држаном месном учитељском већу позвао све учитеље, да сазивају родитељске скупове ради договора о заједничком васпитавању деце, јер се иначе неће моћи скинути одговорност са учитеља за све оне изгреде дечје, који се дешавају ван