Prosvetni glasnik

б е л е ш к е

661

»Гл тог1е, сће ћгга 1 т1§Ноп е 1авсла 84аге 1 ге1 ! Родивши се у Дубровнику, у време кад је свак још ашво осећао и и умео да процени знаменитосг и интенснвиост фаталног губитка — губитка своје самосталносги, своје самоулраве и своје слободе, 1 ) умео је Дум Иван, као нпко другн, да оцени и схвати снлу и важност те околности, те се је свом снагом и енергијом племенитог свог духа посветио тешењу и храбрењу својих суграђана, уиирући им непрестано погледе ка нравду, у коме их чека снас и нада у бољу будућност. Он је без прекида увек показивао прстом на Српство, које је делог живота волео, проповедао и бранио. Дум Иван је био католички свештеник, али разумимо се, свештеник у иравом смислу речи, свештеннк, којелу су збиља врата била увек отворена свакоме невољнику п сиромаху. И сматрајући Српство, као невиног једног паћеника, којему завидљиви накосниди подмећу без прекида ногу, залагао се из свих снла за њ, као мало ко. Станад камен, на коме су душмани базирали раздор српског народа, било је истицање верских разлика. Душмани употребише код иначе културно ниске масе далматинског, босанског и хердеговачког становништва, врло успешно то нодло ц лажно знамеше, и обмануше велику количнну простака и спекуланата, прогласивши п раструбивши, да је Србин само онај, који је православне вере, а да католик и мухамеданад никако не могу бпти Срби. У очајно и опасно ово доба, појављује се у Дубровнику Дум Иван Стојановић, католички прота, као неумиган борад против те спекулатпвне и тенденциозне пропаганде. Дум Иван је потпуно схвагио суштипу свете изреке: „ Брат је мио, које вере био", па се је баш нарочито као католичкп свештеник трудио, да докаже, како вера не може и не сме да дели и туђи истоимену и истокрвну браћу, па је свуда и увек истицао и нападао безмислицу гложења и трвења једноплемене браће. Вера, по Дум Ивану, не важи у етнограбским питањима никако као одсудна чињеннца, шта вигае, он јој спори и одриче сваку везу са решењем тог питања. За њега су, при процени једног народа, меродавна само трп фактора: језик, обичаји и историја. На те три чињеннце је полагао сву важност и иредоручивао, да се оне проучавају и гаје, ако се хоће да дође до озбиљних и темељних резултата. И ту своју теорију бранио је увек живо и са јаким и непобитним доказнма. Он је се у свакој прилици и у свако доба ватрено залагао за сриску мисао. не марећи и не водећи рачуна, да ли ће то њему лично бити од штете или не. Та су начела провејавала кроз свакидање његове речи, кроз све његове ироиоведи п кроз све његове сиисе. Његови су књижевпи радови скроз патриотски, у намерн да поуче и обрате залуталу браћу и да стишају кобну борбу. Као човек особитог знања и васпитања (он је говорио и писао српски, талијански и латпнски а разумевао је немачки, францускн, грчки и јеврејски језик), био је прави представник некадашње дубровачке школе, што се најбоље огледало у његовим разноврсним књижевним радовима.

') Родитељи Дум Ивановп жпвели су п за време Дубровачке репубднке.