Prosvetni glasnik

570

111'ОСВЕТНЦ ГЛАСННК

природна и сматрали бисто је као душевну болест. Самољубље је шта више, док год се не изметне, извор за потпомагања властитога „ја", за поправљање нашега живота, са стварање части и угледа. Себичност. Има миого дедз, која би била рада, да штогод само она имају; која и не номишљају, да од тога треба и други што да добије ; која друге не ће да помажу, а радо би хтела, да њих други служи; која радо слушају иризнање, кад се њих тиче, али не призвдвају ништа другоме. Овде имамо примере страсти, што се зове себичност. Себичност је жудња за властитом иријатношКу, иожуда, која госаодари над свеколиким мишљењем и иостуаањем. Себичност је изметнуто самољубље. Код себичног човека господари представа његовог „ја" (његово задовољство, срећа, добитак) свешћу његовом тако јако, да се све остале иредставе морају уклонити. Он је задовољан, ако се испуне само његове жеље, ако се само његове пожуде могу да задовоље. Кад какав човек мисли .једино на себе, а не и на друге, нама се такво поступање не допада, те с тога себичност или егоизам (од едоја) и називамо иороком. Деци, код које се почне јављати то зло, не треба сваку жељу својевољно исиуњавати, јер тим задовољавањем иожуда себичност само добија у снази. Частољубље. Има ученнка, који само тада раде марљиво, ако се надају да ће задобити похвалу или другу какву корист. А тако исто има и одраслих, којн суделују у каквом добром делу само ако знају, да ће тиме стећи части код других људи. (Мат. 6. 1—5.). Код частољубивих људи је пожуда за чашћу једина иобуда за њихов рад; али за одавање почасти другим лицима немају ни мало воље. Частољубље је иретерано јака иожуда за чашИу. Представа „ја" јесте прави извор и овој страсти. Кад друге личности уздпжу наше „ја", то се у нама пзазива пријатно чуство (чуство части). Иротнв тога нема нико ништа, јер је -осећање части природна последица допуштеног самољубља. Људи, који немају никакво чуство части, онако исто вреде, колико и они, који без престанка јуре за почастима. Ако се чуство части код каквог човека често пзазива, задобија представа о његовој части сувише снаге и прелази у частољубље. С тога васнитач не треба одвећ често да унотребљава чуство части као васиитно средство, да не би и сам што допринео за развитак частољубља. Вдастољубље. Код иоједине деце, иарочито из виђенијих породица, јавља се често тежња, да наређују слугама, да заповедају друговима и да их у игри постављају на нижа места. Тим се иснољава порок, који крстимо именом властољубље. Властољубље је јака и трајна иожуда за госиодарењем над другим. Ако се таквој децн доиусти такав рад или се чак за то и похваљују, то од њих постају несносни тирани, који увек хоће да је њихова