Prosvetni glasnik

ОЦЕПЕ И ИГИКАЗИ

603

срећу, све то бива у згодан тренутак и на иеиосредан начии, и ако много пута с нервозношћу или с више равнодушности но што треба. * Тим животом бавпо се Легуве, и, одмах признајем, бавио се с успехом. Па ипак требало је 27 година док је иза превода његова деда „Оцеви и деца" дошао превод дела „Кћери и синови". Изгледа као да се у нас не поклања потребна пажња оваком васпитачком послу. Ми имамо неколико дела о породичном васпитању, ал.и ннсу ни налик на књигу Легувеову. Све су то већином сухопарне поуке, приговори, пре.дике, педагошка правида наслагана као књиге у библдотеци, закључци класиФпковани и систематизирани; све утегнуто, у званичној Форми, као службена преписка. То су или нреводи с немачкога, или прераде пз те књижевности, која је од педагогије створила страшну науку са безброј термина, деФиниција, одељака и пододељака, а од васпитања начинила једну врсту сложенога заната, за који је потребно стотипама ситних правилаца и одредбица. Тамо је све на драмове мерено: и родитељска љубав и милошта, и похвала и покуда, и смех и плач; све се то отаче као на славини, колико је кад потребно. На сваком кораку вреба те по једно педагошко правило; сваким помицајем можеш повредити по један параграФ разгранатог васпитног упуства, у које си као у какву мрежу уплетен. Ту је пуно калупа у које мораш утискивати дечји дух и темиераменат; ако се не подударају, дужан си дотеривати дух по калупу а не калуп ло духу. Ништа од свега тога у Лугувеу! То је збир причица, опажања, анегдота, описа, помешаних међу собом те изгледају као мозаик. У њима нема оног строгог педантизма, онб сувишне учености која је тако честа у педагошким делима. Нема чак ни јединства, ни опште везе међу чланцима. Ту лежи и добра и лоша страна ове књиге. У овом облику, из руку човека који је уједно и моралист и песник, ова књига дивно говори осећању читаочевом, не заборављајући дати и мишљењу довољно хране, разлагањем, доказивањем и објашњавањем. Свуд где песник не надвлада мислиоца, где иојетска реченица не заклони истинит Факт, где духовита досетка не падне на штету тачности у опажању, једном речју где дух пишчев иде редовним путем, без наклоности к парадоксима и загонеткама, свуд је Легуве драгоцен по ствар васпитања. Али по кадшто, на против, мислилац поквари песника. Пред нашим очима ређају се слпке, дивно опажене и нацртане, с битним особинама истакнутим на првом месту, осветљене правом уметничком вештином, надевене истинитим осећањем, живе, иластичне, истините и оригпналне. И утисак буде јак, силан. За тим дође тумачење, реФлексија, доказивање и сва лепота ишчезава као величанствене палате и чаробне шуме из индијских и арапских гатки. Не стоје моралист и песник увек у добром складу, и истичући се 40*