Prosvetni glasnik

510

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

— А кодико теби има година? — Осамдесет, одговори хипнотичар. — Кодико ћеш година живети? — Можда две стотине година. Хипнотичар је на мој захтев више пута устајао, ади је увек седао прекрштених ногу. При том су му сметаде ципеле, и ја му кажем: — Па скини их! Он учини то и рече: ове су већ са свим рђаве. Морам да поручим пар нових. То су сандале. Ја му покажем парче чисте хартије и кажем: — То је твоја ФОТограФија. Јеси ди добро погођен? — Не баш најбоље. — А кодико имаш сдика? — Шест. — Не, рекох ја, не изгдедаш лепо, сдика није добро израђена. Изгдедаш као жаба. Ти и јеси жаба. Шта си ти? — Жаба, гдасио је одговор. — Па шта раде жабе? Он иоче скакати по соби на рукама и ногама, докде га ја не задржах. Запитам га: — Где станујеш? — У једној дупљи у бдизини Химадаја. — Да ди ти је ико учинио што год до сада? — Јесте; једна ме је рода хтеда појести. — Ти ниси жаба, рекох ја. Ти си пчела. Где си ти? — Међу нвећем, одговори он. И поче сркати Фигуре на диванскоме простирачу, као када би хтео из цвећа да исише мед. — Ко сам ја? Хипнотичар не одговори. — Ја сам пчедар КристоФ. Ко сам ја? — Пчедар КристоФ. — Па шта ради он за вас? — Када зими немамо меда, он нам даје шећера. Ја му дам кришку јабуке, и рекнем: — Ево цвета. Он је узео јабуку и чинио се као да сише мед из н>е. — На устима, рече хипнотичар, имамо нешто дугачко; само ја сам то оставио код куће. — Сада си онет Кадимавучи, рекох ја. За тим му опет пружим мадо парче јабуке и кажем му: — Ово је краставац. Једи! — Али не могу да га једем тако сировог, одговори он.