Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

559

лочну износити пред нашу свест. Други је захтев у томе да при показивању депота ма које врсте, и у првом .детињству и доциије, треба водити рачуна о расположењу васпитаника за време 'посматрања. Неугодност коју васпитаници каткад осећају услед умора, глади, неиспаваности, сдабости, казне... може учинити да они много Лепо не осете као такво. Потреба посматрања естетичких предмета оснива се још на једној психо .шшкој истини. II ако су нове представе, као што већ напоменусмо, понајвише праћене угодним осећањем, ипак та угодност. но јачини својој није на првом месту. На против, знамо да је позитивно осећање које прати старије, већма утврђене, представе по правилу интензивније од онога које се .ј авља уз нове утиске. Они предмети и ллца, на пр. с којима смо из буди којих разлога више познати обично су нам милији него други. На овој се чињеници оснивају љубав, симпатија и многи други облици душевних појава којима је угодно осећање характерна црта, а њоме се да у неколико и образовање укуса објаснити. У потврду овога последњега тврђења пружа нам искуство многе примере. Тако они читаоци који нпсу имали прилике да се упознаду са савршенијим производима лепе књижевности налазе насладе обично у сензационим и криминалним романима без уметничке вредности, јер су на ту врсту књижевних производа научени дугим читањем таквих ствари по дневним листовима. Даље на овом психолошком Факту почива захтев, често управљан позоришним управама, да се ове при састављању репертоара не поводе за укусом необразоване масе, него да на исти утичу давањем изабранијих комада. И естетичко се васпитавање стара да васпитаника што боље упозна са лепим предметима. У тој сврси почиње сејошза рана употребљавати свака прилика да дете што лепо види и чује. Само се овде лако запада у једну погрешку; губи се из вида да они психички закони који важе за развијенију свест не морају имати вредности и за дечју. Хербартов захтев да још детету у колевци треба стварати могућност да посматра Л.епо, можда и није претеран. Свакојако је боље да детињу собу красе слике, него да су зидови голи; да се дете забавља и успављује песмом, него да ову никако и не чује. Али не би ни најмање разложно било још у том добу строго пазити на чисто уметничку вредност посматраних предмета. Дете у прво доба нема никаква разумевања за разликовање предмета по њиховој вредности. С тога је за одојче довољно да му собу красе ма какве слике, да му се пева ма која песма.... Па и доцније се као и свуда у васпитном раду, захтева и овде поступно напредовање. Тако се у прво време задовољавамо слушањем обичнцје свирке и лакших песама, гледањем необојених или основним бојама израђених слика ит.д., па тек постенено прелазимо разгранатијим мелодијама, тежим песмама, сложенијим сликама...