Prosvetni glasnik

ШКОДСКИ ЛЕТОПИС

823

само механпчко читање. Ако је дете ладобило способности, да брзо укупно схвата све писмене симболе и љихове комбинадије и да их изражава симболима говорним, то се сматра, као да је тиме и читање свладано. Још се у понеким шкодама иде који корак даље, те се тражи и нека мелодија гласа, (која, усдед вечитог спуштања гласа код знакова интерпункције, постаје монотона и досадна) као и разумевање и препричавање прочитаног градива, па макар и не на индивидуални начин дечјег исказивања, којим се тек и може увидети, да ли се прочитано градиво разуме, или је празно знање речи (вербализам). Али, на жалост има школа, где и у последњим разредима није савладан ни механизам читања, а што је и у томе погледу учињено, то је учињено само на штиву у прописаним читанкама; читање других књига, разуме се, да би било много горе, кад се ни то свакодневно градиво не може да чита без вечите учитељевс коректуре, без замуцкивања и застајкивања, без непотребног понављања речи, извртања или изостављања нојединих гласова или чак и целих речи! Са граматичком страном наставе у јездку ствар стоји још лошије. Многи учитељи-ице држе, да граматика нема други — нрактичнији задатак, до да буде гимнастика. мисли, те с тога врше ту гимнастику на свој начин: прсдају деФ.иниције о појединим врстама речи и њиховим облицима и ио том пружају деци нримере за то или и сами од деце захтевају иримере. Међутим, када се дете остави само да напише какав састав, оно чини најгрубље граматичке погрешке баш о ономе, о чему је најбоље знало да излаже деФиниције и да према њима налази и мења облике. Моје је тврдо убеђење, да се граматичка правила тога ради не уче у школи: она морају да имају своју Функцију у употреби језика, она морају да регулисавају иравилност те употребе. Газуме се, да тога бити не може, докле год се буду граматички појмови обрађивали оваквим предавањем са по нешто примера. Ти појмови морад да постану на онај •природни начин, што смо га, приликом говора о ностанку моралних иојмова, изнели у овом извештају. 11з живог језика се ироналазе појмови и правила, која нам после служе као регулатор правилности у практичној употреби језика. Најносле, што се тиче аисмених састава, напоменух, да је њих било само где-где, у мањини. Код других је било само ночетака и то тек у најстаријем разреду; али се на тим почецима и остало. Редак је ђак у основној школи, па макар и на крају последњег — четвртог разреда, којн би био у стању да онише какав догађај, у коме је и сам суделовао, па према томе и имао масу утисака, као што су: излет, светковина, вашар, литија, слава и т. д. 11ре свега, граматичка страна састава. увек испада наонако; али то би се могло и прежалити, али оно, што је најглавније, логичка страна, која се огледа у реду мисли, у опширности, анализи комилексних чињеница, узрочној ве.зи њиховој и т. д. иснада још горе. Чак и просто исказивање мисли, које су нрочитане у читанци, или које је учитељ иредавао, иде сувише несигурно н већином или везано за књигу или за начин изражавања учитељева. Просто подражавање и ништа више. Ну, на крају свога извештаја морам ипак одати хвалу престоничким учитељима за један део наставе у језику, а то је: прво или почетно писање и читање. У већини случајева у првој настави је правилно упо-