Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

НАЈНОВИЈЕ КЊИГЕ ЗА ОМЛАДИНУ

VI ЈЕрнст ид Вилденбруха: Племенита крв, прича за омдадину. Превели са 30. немачког издања Г Б. и И. МиловановиК. У Мостару, 1901. г. Издање и штампа издавачке књижариице Пахера и Кисића. Стр. 63 на 16°. Цијена 40 пот. — 50 п. дин. Прича алеменита крв, кад јој се одузме увод, дичи на једну деиу баладу у прози. Њу је писао Немац, ади је ипак далеко од оног празног, непоетског морадисања каквим се, махом, одликују немачке нриче за децу. Напротив, у њој има много едемената супротних педантном шкодском мораду: има туче и кавге, непосдушности шкодској вдасти, прикривања здих деда, дошаптавања декдија, и т. п. Ипак, она је у истини права морадна прича, јер указује на јачину братске љубави, и то на један скоро оригинадан начин. Два брата, ведико Л. и мало Л., како их другови зову, додазе у војну шкоду. Њих не предусрећу једнако: велико Л.. није иријатан друг, мадо Л. љубимац је целе кдасе. То долази и са раздичних Физиономија и са неједнаког карактера. Велико Л. је ружан дечко, без великих способности, неокретан, мргодан; једна од оних природа које никад не стичу ни љубави ни погатовања. Мало Л. је едегантан, окретан, жив дечко, бистре памети, поштена срца, необично нежне душе, симпатичне спољашњости. Сви га другови обасипају љубављу: свима је посред срца. Он је весео, скоро несташан и готов увек да помогне другоме, па ма ради тога дошао и у какву опасност. Ведико Л. пада у грех — украде другу опасач. Мали чини што може да поправи грешку свога брата; он враћа украдену ствар; моли другове да не јављају ствар школској власти; пристаје да другови сами казне кривца и храбри несрећника, кад се над њим врши праведна казна.