Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 1685

гађај. Овде је напротив дато много места самом .пуковнику, а ти.ме је основни догађај приче стетнњен и скраћен. Два места у причи чине најјачи еФекат. Прво је оно место у коме се износи казна великога А. Млађи брат присуствује тој сдени и прикупља сву своју снагу да савлада свој бол и да не допусти старијем брату ни јаука, како се не би ствар открила: „Дугачко К., јер је он био најјачи ваљало је да изврши ексекуцију: он узе трсковачу у руку, ступи у страну и звизну штапоч из све снаге на велико Л., чпје тело беше одевено само контаном кошуљом и панталонама. Младић се готово преви под тим страховитим ударцем и хоћаше јаукнути, али у том тренутку јурну мало Л. на-њ, узе његову главу у обе руке и притиште је уза се. „Не јаучи", шапутао је он, „не вичи, иначе је све пропало!" Дугачко К. подиже опет штап, те и други ударац јекву кроз салу. Тело бијенога потпуно се превијало по столу, тако да су га питомци једва могли да држе за руке и за ноге. Мало Л. био је обема рукама обухватио главу братову, па ју је грчевитом снагом уза се притискивао. Очи му беху са свим избуљене, лице бледо као креч на зиду, цело му је тело дрхтало. У свој сали била је мртва тишина, тако да се само кркљање и бректање кажњенога чуло, воје је мали брат на својим грудима гушио ; све очи беху на томе мушкарцу; сви смо осећали да то више не можемо посматрати. С тога кад је трећи ударац пао и призор се као и пре поновпо, наста опште узбуђено шапгање, „сад је досга — више да се не бије!", Сцена је жива, истинита, узбудљива. Она казује у једном концизном облику сву моралну снагу млађега брата и његову велику братску љубав. Оваки описи чине причу уметничком, а не сметају ни мало ни љеној васпитној вредности. Такве је врсте и оно друго место у коме се износи сукоб малога .1. и дугачкога К. на часу Физике, али то место, због његове дужине нећемо цитирати. * Језик је у српском преводу на више места лош, а има и неколнко незгодних израза ( цеианица, шуша, Ауиа, измет, премла&ена исина, и др.). Да ли су ови изрази и у оригиналу овак незграпни, ни мало не мења ствар. Иреводилац је дужан да из нашег језика узме речи одабраније, а истога смисла, те да се ова лепа прича не квари овако тривијалним речима. Стил је такође на више места оштећен, јер реченични склоп не одговара духу нашега језика. То чини причу тешком за читање, и слаби јачину и изразитост појединих Фраза. Читалац више осећа шта се хтело рећи, а мање сазнаје шта је речено. II сама имена лица — велико А., мало А., дугачко К, могла су бити замењена целим именпма, те не би