Prosvetni glasnik

НАУКА Д НАСТАВА

89

и иросветним приликама не буде изједначила са својим најближим суседима — Румунима, Хрватима н Грцима — који већ одавно имају своје Университете, падаће јој и углед и снага све вигае и више. Најпосле може дочекати и то, да Софија и Сарајево аре добију своје Университете, него Београд, а шта би то значило за нашу буду&ност, не смем ни да иомислим... И још има једна велика опасност, којој ваља озбиљно у очи иогледати. Тиче се више нашег унутарњег, етичког живота, а ево у чему је... Србија није у ком забаченом буџаку света; она није каква већ до краја исцрпљена и изнурена земља, да нико о њој и не води рачуна: него је још сасвим свежа и једра област у самом срцу Евроне, а на најзкивљој раскрсници многих супротних струја. Србија и по политичким и по међународним односима није више земља, о којој се само из ретких путописа што дознаје, него је својом јуначком прошлошћу и необичним државничким даром својих најбољих синова ушла у ред модерних европских држава, па мора с њима, ма је то стало и великих жртава. У том колу не сме се застајивати; у том концерту не трие дисхармонију. Култура има тенденцију да нив^лише ; да, ио могућности, све изједначи, штогод јој дође под руку. Модеран, европски ж.ивот има својих нарочитих захтева, који се безусловно морају испунити, па гдегод стигне, безобзирно тражи своја нрава: иште и заповеда. А како смо ми железницом, прометом, трговином и другим неким средствима широм отворнлп најглавнија била нашег народног тела, да их тај нови живот може — и мора — прострујити и ирожети: то смо се сасвим дали у област и домашој модерног, културног живота и негових снага. Прошдо је оно доба, где смо се трли и такмичили са некултивисаним елементима, и борили једнаким оружјем; —јунаштвом и суровом снагом мишица; прошло је време нагаег старог, осамљеног, мирног, патриархалног државног, јавног и приватног живота, где смо могли како смо хтели и кад нам се што прохтело : — сад тога више нема; сад тако више не можемо ; сад морамо имати неких извеснпх обзира и према другима. Данас смо ми већ посред бујне струје двадесетог века, па морамо њеним правцем: или упоредо с њом, или бар непосредно за њом. Чим би гдегод у страну пошли, шинула би нас снага њена; а чим би гдегод застали, показали би, да смо сустали и онемоћали, па би изгубили и углед н поверење. Нас европска туђинска Култура и Лросвета неКе чекати, да се за утакмицу с њом онда спремимо и добро наоружамо, кад то нама буде најзгодније, иего 11е нас изненадити и силом прилика иреилавити, а вали туђинске поилаве на културном и просветном пољу нису увек најчистији. Често ваљају собом нанос и муљ са дна свога корита, па ако нас така струја