Prosvetni glasnik

90

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

дохвати, може нам темеље нашег народног живота иодлокати и срушити. Ако у тој струји не будемо имади снажне крме и доброга компаса, да се знамо управљати, т. ј. ако још и даље останемо без правог највишег научног и просветног средишта, које би нас научило, како ћемо се с том струјом борнти, и шта ћемо од туђе културе примити, а чега ћемо се клонити: онда ће зависити од среће п случаја, како ћемо у том вртлогу проћи. Ако примимо све што нам та бујица буде доносила, изгубићемо своју народну индивидуалност, а то ће рећи: прегазиће нас туђа култура. А ако од ње попримамо онај муљ са дна, оне тамне стране н>ене ? одродићемо се, изметнућемо се, дегенерисаћемо... па ћемо се сами сахранити — на начин, како то ие би одговарало нашој сјајној ирошлости. Једно је велико зло, а друго је још веће. * % Било би, без сваке сумње, још таких разлога, који би могли послужити за потврду, да је Србији Упиверситет ирека иотреба г али ја мислим, да их је и оволиво довољно. Већ по њима може сваки државник, политичар, родољуб и зналац наших спољних и унутрашњих прилика ласно увидети, да ми више не смемо остати без Университета као средишта за највишу наставу, ако нисмо ради, да доведемо у иитање најбитније интересе наше државе и нашега народа. Србија — бар у највишој настави — мора имати подједнаке просветне прилике с другим европским државама не само из просте сујете, него баш тога ради, да и културним оружјем колико-толико обезбеди себи видан положај у том колу, па да се за случај туђе културне најезде тим оружјем може и бранити. Без Университета заузамала би она врло неугледно место у реду европских држава, и била би од њих у многоме зависна. Гдегод би дошло до озбиљније утакмице, морала би уступати. Углед и правилно развијање државе, дух и самосталност народа, и читав низ других битних државних и националних пнтереса неће стећи поуздане одбране и заштите од насртаја с поља све дотле, док у самој земљи не буде чврста стожера најпоузданије народне снаге: — богата и здрава врела праве интелнгенције и чистога морала. Али и унутарње прилике наше земље траже то исто. У Србији има много веома издашних ноља људскога рада, која су још недотакнута; у нас има веома много извора привредне моћи и народног богатства, који још, тако рећи, нису ни начети; велика већина наше продуктивне снаге још није дошла ни до нравога дејства, него чека учене и стручне раднике, спремне и веште руке,. да их покрену и на боље упуте: — па ако највишим иросветним