Prosvetni glasnik

220

ПГОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Пори руке уми диде! Чешљај косу — то .је ред; То чинити ваља свакад И кад будеш једном сед. („Иорани на посао") У овим стиховима нема поезије; у њима се казују ствари које добар учитељ и родитељ увек усмено саопштавају деци. Јер, најзад, кад већ поезија дође дотде да потсећа читаоца на умивање и чешљање, штајој смета да пређе на поуке о чишћењу ципела, крпљењу одела, подвезивању чарапа итп., кад у овим домаћим стварима има таман исто толико ноетичности, колико и у умивању и чешљању. Уносећи оваке ствари у дечје збирке и листове, приређивачи и уредници потпомажу ово омаловажавање поезије и подстичу на писање стихова људе, који немају ни мало песничког дара. Чак и одлнчни песници падају кадкад у искушење да у своје песме унесу елементе са свим стране па и супротне правом песништву. Тако се одомаћава једна врста празног стиховања, која не само што не може да замени праву поезију, него још квари у читалаца добар укус и слаби у њих наклоност ка правој поезији. * Прозни су радови у „Смиљу" разноврсни. Има неколико басана, два три три чланака из хигијене, понешто из моралних поука, повише причица, за тим има пословица, загонетака, питалица, описа из природе, а и нешто нривредне поуке. Нема путоииса, ни историјских анегдота из живота важнијих људи, а ни биограФија наших или туђих знатних личности. Басне су добро одабране. Једино би се могло јаче замеритн басни: .Дисица и јарац", не само по томе што је у овој књизи поука непотпуно изведена, него и што је сама басна у моралном погледу слаба. И ако нисмо мишљења Русовљева о баснама, ипак смо нротивни баснама у којима се деци за углед износи лукава умешност. Баснари често претерују у поштовању усиеха, не гледајући да ли је тај успех увек постигнут часним средствима. По њихову мишљењу главна сврха живота није учинити добро, већ избећи зло, па ма но цену туђе штете. Морал многих басана егоистичан је у најгрубљој <1орми, и одговара моралу једног дела народних пословица, који је тако лепо представљен познатом пословицом: „према глави и оца по глави". Појединим баснарима наивност је већи грех но превара, и њима јако импонује себична мудрост, која из свих стања и иоложаја извлачи за себе поуздану корист. У њиховим баснама (не у свима) опажа се извесна симпатија према најбољем представнику умешности у животу — према лисици. Њена лукавства већином пролазе без казне (таква је и ова басна „Ллсица и јарац") а страдају највише они. чије неискуство долази са добра срца и са искрене поверљивости. Уз лукавство баснари с поштовањем говоре и о грубој сили; лав је њима