Prosvetni glasnik

214

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

иммеђу веселог пријатељског задиркивања и озбиљног родитељског саветовања. Змај се није ограничио само на дечје песме; он је дуго година издавао дечји лист „Невен" (кога је после извесног прекида поново покренуо, те га и сад уређује) и нрикуиљао око њега и друге пријатеље српске мдадежи. За многу лепу дечју причу, путопис, опис из природе, гатку, историјску аиегдоту и тп. можемо подједнако бити захвадни и нисцима и Змају. Без њега многи радници не би узели пера да њим за децу пишу, нити би дечја књижевност у нас имала да покаже радове изврсне садржином, лепе обликом а довољне количином. Није ни лист „Невен" једини Змајев прилог дечјој књижевности. Ево већ две три године како Змај уз свој лист издаје и књиге за децу, под мало необичнијим насловом: „Иредневенче" и „Међневенче". Изгледа као да са старошћу не слаби много Змајев поетски дух, већ се само сужава поље његова рада. Као да је велики песник хтео да иоследње своје уметничке силе, последње благо своје душе и свога духа посвети необавештеним слојевима нашега друштва: иростом народу и деци. Његове „Снохватице" приближују га јако народној поезији, а тиме и садашњој генерацији нашега народа, а његове дечје песме још јаче учвршћују везу између песника и српске деце. * Ипак, из љубави према деци Змај је могао каткад и нехотично учинити какву погрешку. И ако је као уредник био критичнији од свих других уредника дечјих листова, и ако је његов лист био бољи од свих других листова, а његове збирке вазда с укусом и нажњом приређиване, опет је у њих пуштао, из недостатка бољих радова, и по неки слабији рад. Па и у овом „Међневенчету" о коме говоримо, уз одабране и красне радове промакло се по штошта без велике вредности. Таква ј е у првом реду прича „Мали дрвосек". Почетак јој је леп и, може се рећи, доста поетски. Алн на завршетку песник се преобразио у некаква добричину и сиротом детету довео у колебу једног господина, чији је слуга донео божићну јелку и, као што је то неизбежно у овим шаблонским причама, још колача и печења. И увек тај господин, тај богати сусед, тај великаш! Као да богати људи у свету ништа друго и не раде до што обилазе сиромашне колебице и траже сироту а добру децу, те их награђују новцем и колачима. И као да та помоћ може бити благодетна за сиротињу, као да ова тренутна милостиња, и кад би је у истини било, може сироту децу уздићи да постану честити људи! Христова наука каже нам да Бог све види, а приповедачи показују да то није Бог који све види, већ добра госнода, чији поглед нродире свуд где има бола и јада. Доиста, ово је већ и сувише од дечјих приповедача! Бива до душе у животу да богати људи помогну сиротињу, али то се не дешава на