Prosvetni glasnik

НАУКД И НАСТАВА

423

дотле живела, онако исто као што је катастроФа косовска учинида у народном памћењу још једно јако брисање дотадашњих поетских казивања. А да ли је тих традиција могло бити и пре доба Немањина? да ли се што из времена пре рада његова могдо упамтнти? С правом се сматра, да с појавом Немањинога делања настаје у српској историји ново доба. Али не треба сметнути с ума, да је непрекидности у духовном животу народном вазда морало бити. Немања није променио социјални већ поглавито државни облик. Према томе, ако је у доба Немањино било народне поезије, ње је морало, онда, бити и пре тога времена. По ономе што смо већ казали и што ћемо додније још навести, можемо сматрати основаним тврђење дајеудоба Немањино народ иевао. Да се, пак, у народном певању може кад што чути и помен које личности из доба ире Немање, допушта. и И. Руварац, у Годишњици II. стр. 247. Он велн: „ .. . У несми се народној каже : „ Да видите ПаираИу велику, задужбину Ђукана жуиана' 1 ; но што се песме ове тиче, то се не зна, који се жупан Вукан ту управо мисли: да ли син Немањин.. . или иак онај Вукан, тто је ире Немање на крају XI века био велики жуиан сриеки." Питању: да ли је било књижевне радње и пре рада Св. Саве — посветио је Ст. Новаковић своје студије „Први основи словенске књижевности на Балканском Полуострву", Београд, 1893. Резултат је његовог испитивања да је било и словенског — српског — књижевног рада у склапању легенде о Владимиру и Еосари . . . Ако се, после свега, може узети да је било иисане, онда је још већа вероватноћа да је било и усмене народне књижевности. За трагање о старој писаној књижевности Новаковићу је корисно послужио летопис попа Дукљанина, а у Дукљанину се виде, као што смо поменули п као што се и иначе обично узима, крупни трагови народне традиције, ако и не можемо пристати на оно што је некзда тврдио М. Дринов, у издању Периодическо Сиисание , 1876, св. XI—XII, стр. 115. Он је држао даје познати Дукљанинов Прелимир јунак бугарских народних песама, из којих је прешао делом у летопис Дукљанинов а делом у поменик бугарских царева, на што је Јагић, у својој СггаАјг, допуштајући комбинације, рекао': „Ипак за сада то нијесу него ли домишљања." Цара Самуила, оца Косаре Владимирове, певају народни гуслари наши и данас, усвојивши, уз различиту срећу, неке иесме Андрије Качића, о чему ћемо мало даље говорити. Али ми имамо траг његову помену и у певању независно од онога што истиче од Качића. У књизи М. С. Срикиње „У Фрушкој Гори 1854." св. II, стр. 92.—94. штампана је, без свога имена, песма коју је тада Милица слушала у том крају. Мотив је те песме познат и из другог певања народног: владарзликовац, који је уморио све своје рођаке, чује да има још .једног нејаког сестрића, по кога шаље слуге, али се сестрић, кад му дође, измоли 29*