Prosvetni glasnik

122

ПГОСВЕТНИ гллсппк

љенпм избором примера и објашњења убеде о округлини Земљиној и о оном гато је с тим у непосредној вези и онда изводити консеквенце. Овако, како је речено, сваки се може запитати: откуда то да само на сфери мора свака тачка имати свој видик и своју вертикалу; зар на, равној површини не може бити и видика и вертикале? Међу тим је код Гајстбека умесно том приликом дат појам о дневним и ноЛним луцима звезда, циркумаоларним звездама, кулминацијама ит.д. само је неирактично у томе, што је све то унесено само као последица односно резултат иосматрања прпвидног кретања неба, док сама та појава није објашњена, што би било врло иробитачно да се и те консеквенце а и друге појаве доцаије боље схвате. Овим никако не велим да се о тим стварима не говори у Андрићевом Земљопису. На против, тамо је лепше објашњено значење дневног и но^ног лука, кулминација; али је то учињено тек доцније (чл. 23. стр. 22.) и само за Сунце, а то је појава општа за све звезде. Такав је иојам дат и код Гајстбека. Није добро речено код Апдрића ни оно, да се у привидном кретању сфере звезде крећу „у заиадном иравцу," јер аравац показује само ирава линија, а то кретање звезда је у облику „мањих и већих кругова на небу" (чл. 7. стр. 7), за које је познато да немају само један правац. Појам о иолутару, уаоредницима и меридијанима исказан је слнчно и код Андрића и код Гајстбека: чисто дидактички и то: код Гајстбека сувише кратко, више као нека прибелешка него ли извођење какво треба да је у ручној ђачкој књизи; код Андрића се опажа тежња да се од тога одступи, али има неприродности и нејасносги. Ту се на пр. прво говорп о екватору Земљином, па о екватору небесном; после овога прелази се одмах на подневке (меридијане), па се тек за овим говори о уиоредницима. Боље би било говорити о екиатору и упоредницама у исто време и сматрати екватор као највећи упоредник, као један највећи круг Земљин. Нејасно ми је, шта на пр. значи код Андрића да „полутар ича западни правац, стоји управно на осовини"... Какав је то западни нравац екваторов и како може тај круг т.ј. периферија екватора сгајати управно на оси Земљиној; можда се хтело рећи: да оса Земљина стоји управно на равни екваторској. Има непотпуности у говору о подиевцима (чл. 9. стр. 8), где је речено да се „на земљи замишља само 360 меридијана," а доцније се вели, да свако месго на Земљи им1 свој меридијан. Нико неће оспорити да на једном упореднику има вигае од 360 места (тачака) и кад тако стоји ствар, онда је требало јасно исказати шта значи оно 360. А да је непотпуна дефиниција меридијана, по којој су то опи „кругови на небу који иролазе кроз оба небеска пола" вндц се одмах нз идуће реченице, где је добро речено : да је „београдски подневак (меридијан) круг на небу, шго пролази кроз оба иола и прелази преко београдског зенита " (чл. 9. стр. 8). Није било на одмет да је овде речено шго год о небеснпм и земаљским меридијанима ит.д. Ни појам о упоредницима није много јаснији. За њих се вели, да они, имајући правац полутара „прелазе преко сваког стеиена на нултом мериднјану" (чл. 10, стр. 9), а у самој ствари они прелазе преко сваке тачке и „нултог" и сваког меридијана и то тако, да један уиоредник сече сваки меридијан у по две тачке на једнаком одстојању и с исте стране од екватора, дакле је с њим паралелан. Врло је незгодно код Андрића употребљепа реч „степен" као синоним речи „лук." Тако је на пр. речено, да су „стенени на упоредницпма ближе полу све мањи" (чл. 10. стр. 9). Познато је, да се степенима изражава величина углова, а и то, да су углови, што их међу собом заклаиају на пр.