Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

123

две меридијанске равнн, које се секу по оси Земљиној — међу собом сви једнаки т.ј. пмају исти број степена. Све што је код њих различнто то је, да су краци тих углова (полуиречници Земљини) постепено све краћи од екватора ка половима и да су исто тако и луци (делови упоредника) у истом смислу све краћи. А опште је познато, да величина углова (т.ј. број степени) не зависи ни од дужине кракова ни од величине лукова. — Код Гајстбека је све то представљено сасвим кратко и строго догматички. Незгодно је стилизовано код Андрића на стр. 11. (тач. 12), онде где је речено, како се „северњача за толико степени издигне на небу, колико степени посматрач превали на меридијану." Незгода је у томе, што кад се посматрач креће југу, тада полара иада ближе хоризопту, кад сс посматрач налази на самом екватору, она је на самом хорпзонту. Чпм се екватор превали и пође ка југу — полара залази за хоризонат и не види се. То се не види из горљег става, по коме изгледа, да се полара увек издиже па ма у ком смислу се-кретао посиатрач по меридијану, Исто тако је погрешио озпачено на стр. 11 (тач. 13) како „сунце за свака 4' нрелази 1°..." Овде се јамачно хтело рећи да сунце за свака 4 минута прелазп по 1°. Погрегака је у томе, што се минути времена (по часовнику) означују речима (па нр. „мин.") за разливу од минута лучнпх, као делова степепа, који се обележавају занетои('); дакле 4' није исто што и 4 мин., већ је 4 минута времена = 1' т.ј. 4 мин. = 1'. Та грешка провлачи се кроз целу књигу, те се не може узети као случајна. Тако на цр. вели се на стр. 12 : ,у Београду је иодпе ранаје за 82' но у Лондону." Онај ко разуме ову ознаку рачунаће: 82 X 4 = 328 мии.: 60 = 5 сати 28 минути, а требало је само означити: 82 мин. па би се одмах знало да је ту разлика између подна 1 сат 22 минута! ит.д. У чланку 16 о земљином магнетизму (стр. 13.) има иеколико лепих напомена, само се незгодн!, сгилизација и овде опажа. Ту се на пр. вели како „...Овај магнегизам доводи магнетску иглу у меридионалан правац. Овако је добивена сцрава компас..." Остављајући на страну то, да магнетска игла не пада у меридиопалан правац (географски), што се и у самој књизи лепо каже одмах за овим, наномињем само, да тако није добивен компас, већ је он добивен у радионици, од челика ит.д. А помињући магнетску деклинацију, инклинацију, магпетске полусе није поменут и магнетски меридијан и магнетски екватор н ако свака магнетска игла показује баш управо магн. меридијан. А да је то речено, много би јаснији био и став о магн. деклинацији, као углу између географског и магнетског меридијана. — То су важније напомене на први одељак Андрићевог Земљонпса, који носи натнис „прва знања".(чл. 1 —17). Од материјала што код Андрнћа чини тај први део, нема код Гајстбека нн помена: о комцасу, Земљином језгру, Земљином магнетизму и поларној светлости, што свакако није на одмет. У место тога, код Гајстбека су поменуте координате за систем хоризонта, екватора и еклиитике, атоје за разумевање појава у натематичкој географији од основае вредности. А још би било боље, Да су ти координатни системи код Гајстбека боље обрађени, нарочито у ногледу њихове узајамне везе и трансФормације. У одељку о величини Земљиној (чл. 20. стр. 17 —18) код Андрића се редовно употребљује реч „степеи" у место дужине лука. Тако се каже, како на екватору 1° износи 111*3 Км., на 25. уиореднику 1°=101 Км., на 90. уиореднику 1°=0"0 Км. Строго узев, овде ннје јасно представљено начело о округлини Земљиној и о њеној снљошхености на полусима. Поменуо сам