Prosvetni glasnik

346

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

као да је близу питање : да није све лостало из етера? Ове су ствари крајњи циљ наше науке, Физике. То су последњи залеђени врхови паше високе планине. Да ли ће нам бити допуштеио, да станемо некад ногом на један од ових врхова? Да ли ће то бити доцније или скоро? То не знамо. Али смо помоћу нових добивених познања о електрицитету добили ослонац за даља испитивања, који ослонац лежи једну степеницу више од досада употребљаваног. Пут овде ннје одсечен глатком стеном као дувар, него бар најближи део пењања чини се да је умереног нагиба и између стена налазе се путање које воде на више; за ревносног и веШтог испитивача има их много — па како нам може то другојаче изгледати, него да са пуно наде чекамо на успех будућих испитивања."

МОМЕ РЕЦЕНОЕНТУ

У свом реФератићу (т. „Српски Ењижевни Гласник", књ. V., бр. 3. од 1. Фебруара ове године на страни 232.—234. приказао је г. А. Бедић мој „номинатив и вокатив у српском и латинском језику" и притом се дотакао само спорних питања, у којима се не могу сложити са господином реценсентом. Говорећи о екскламативном номинативу ватра ! и др. г. реценсент пристаје уз тумачење Паулово и других да је номинатив, напр. ватра! и т. д. само предикат. Тумачење Паулово је познато, јер и оно није ново. Да ме је могао уверити Паул, не бих у § 7. рекао да се не слажем са Л. Зимом, који вели „да су ти номинативи предикати без изреченога субјекта, а као субјекат разуме се оно, на што се ускликом ноказује" (види и „Бранково Коло" за 1899. год., бр. 50., стр. 1595.), јер је и Зимино тумачење у главном што и Паулово. Рекао сам да се не слажем са Зимом с тога, што се тако у језик уноси као субјекат и оно, што је изван његова домашаја и што субјекат тек логички докучујемо. Екскламативни номинатив ја схваћам као субјекат, а не као предикат. Кад се каже на пр. ватра! онда се тим казује нешто као егзистенцијално, нешточије смо егзистенције свесни у оном треш тку, кадје изговорена реч, дакле казује се нешто што је ту, што већ постоји, што јест, па дакле и ватра је, ватра јест. Према том такав номинатив казује само предмет као егзисгенцијалан, а не шта с њим бива и од чега он постаје, а егзистенција његова је у нашој свести, те се с тога и не исказује. Кад нам не би било до тога да кажемо само предмет, већ радњу, онда би се место ватра! рекло гори!, а међутим то су два сасвим различна појма. Кад се каже на пр. вода! земља! човек! зец! и т. д., онда би вредно било знати, шта се ту претворило у воду, земљу, човека