Prosvetni glasnik

радња главног просветног савета

15

У књ. 1. стр. 61. говори се о вазнесењу Христовом са горе Маслииичне ; међутии јеванђеља помињу гору Елеонску и ти.че одређују геограФски тачније често тога догађаја. Незгодно је речено у II. књ. стр. 4. да су аиостоли поставља.ш епископима заиенике т.ј. свештеиике, јер би то значило, да се јерархиски редови нису историски једновремено образовали. Тако исто у II. књ. стр. б. незгодно је речено, да ђавони имају право учења и да су се сматрали као старешине дркве (II. стр. 28.) нопгто су они само помоћници свепггеничкп и ираво учења добијају од виших јерархиских редова, у време, кад се увиди потреба за то. Требало је мало јасније изложити учење о опроштају грехова у крштен.у и кајаву (II. стр. 29. и 30.), јер излази нејасно. зашто .је иосле опропгтаја грехова у крпгтењу иотребан нов опроштај у кајању. Смисао је црквеног учења, да се у крштењу онрашта ирвородни. наслеђени грех, а у кајању иак личнн греси. учињени после крштења. У 2. члану символа вере неправилно је преведена реч „имже" са „преко" место: „којим", „од кога" или „кроз кога" (II. стр. 21.): као штојеиу 11. члану (II. стр. 31.) облик сад. времена „чаго" погрешно иренеден речју .чскаље", а треба „чекам". Неиравилно је наведено (II. књ. стр. 35—36.) да је Св. Ћирило у Риму носвећен за епископа, јер он у опште није ни био епископ. Исто тако неверно је представљено (II. стр. 39.) увођење латинице у Приморју у времена словенске борбе с папством, где нема ни помена о старим службама на глаголици, које су претходиле етаром увођењу латинске службе; а није тачно представљено ни то, да се и данас Срби и Хрвати у Приморју моле Богу само на латинском језику, кад је иознато, да .је словепека служба званично иризната у једном делу те црквене нокрајине. Што се тиче методичке стране ових уцбеннка с.зободни смо напоменути следеће. Задатав веронауве у настави јесте, да учепика уведе у етичку сушгину хришћанства. Али религиско-етички прописи хришћанске религије јесу иојмови и као такви не могу се нросто саопштавати ученицима, већ треба да постану у тша пз библиско-историског градаш. Према томе, ти појмови се појављују као есенција оних одношаја човекових ирема, Божанству и ллдских међусобних одноша.ја нод окриљем Божанства, во.је иам нзлаже бнблисва историја. Они се могу обући у класично рухо молитава и изрека. из Св. Нисма. а могу да дођу и као деФиницнје обреда, којим у спољном свету исвазујемо унутрашњу преданост Божанству и веровању у ГГ>ега. Тако н. ир. 1. чл. символа вере може доћи после 1. главе Постаља: тајиа нричешћа после тајне вечере; итд. Тек после би се ти појмовп моглп систематисати. Само нак историско градиво треба да је тако изложено, да се ученив. цроучавајући га, може идеално нренети у оне одношаје, воји се та-мо износе, и нреживетн их у оннм осеИапима, која су према Богу имале дотичне биб.шско-историске личностп. Ове књижице Илић-Поповићеве нису израђене но тој иетоди, као и сјш досадањи уџбеници за тај предмет. С тога, с нашег гледишта, не можемо ематрати да су ове књижице написане методски правилно. Јер на многим ие.стима недостаје топлине осећања, услед одвећ збијеног излагања чињеница (тако н. ир. не види се узрок силне мржње у браће Јосифовс нрема њему, јер ни.је пзложено, како му .је отац био наклоњен, те га бољр и оденуо, н није изложено, како је снио, да ће му се клањати сунце, месец и звезде, тј. отац,