Prosvetni glasnik

просветнн гласннк

л.ивости, али не-увек и са довољно такта и умешностн, хоће томе да стаие на пут, у том успева, како кад, и на послетку, у многом разуверен н сломљен, вдлази, носле трн и но годнне, добившн нремешта.ј, срдачно нснраћен, из Савннца. Државна политичка, нарочито среска власт у то се меша, према приликама, и не увек руковођена интересима школе и народне просвете, а врховиа лросветна — рада је, истина, пресудана у тој парниди погодити правду и заштити школу и учитеља од насртаја „гоеподе сељака" (као што писац назива општинске власнике, њихове пријатеље и помоћнике), али јој то увек не испада за руком. Остали, пак, сељаци (у правом смислу те речи: народ) равнодупшо, по некад инстиктивно школи наклоњено, нарочнто у лнцу неколико пгколпних и учитељевих пријатеља (којих се на срећу нађе у сваком селу), присуствују том лому око жколе и за школу. У тој парници и борбн тешко је погодитп, која од завађених страна има иотиуно право: рекао бих да тога нема ни једна. А не смем прећутати, да бн за праведну пресуду требало чути и другу странку, иротнв које се овај учитељ-ппсац окомио у овој ки.изи, Алн баш и да ие добије за право та друга странка, чиј вођ, опиггински иредседник насилно скида ограду школокога дворишта и односи јо да њоме огради судницу, — силом хоће да одржи у школи Фамулуза, којега .је учитељ отпустио за то, што, између осталих кривица, једиом нс зготови учнтељу вечеру, а други пут би узрок, те учитељ мораде изостати од забаве, које се радн упутио у Горњн Милановац, — тврдог,1аво се опире н омеће, свакојако на штету школскога иодмлатка, да се подели школа, — ствара неирилике учитељу и незакОнито га кажњава новчано, затвором итд., — ннак бих рекао, да су ово само разне тачке и облици те свакако за жаљење иарннце и да крајњи узрок и нзвор томе непријатељству, које захвати не само учитеља него и школу и н.ене васиитанике, није иисац довољно објаснио у овој књизи. Јер се крај свега његова оитужпвања иред.седиика и иомагача председникових у том злом иос.лу намеће питање: од куда после онолико добре воље и одушевљења, којнм је ово село прегло да дође до своје школе, да се све то од један пут изметне у толику борбу иротив лнтереса њеиих н њеног главпог радника. учитеља? Нема ли, у чем било, и до њега крнвнце? Није ли он то са више такта, умешности и благости, тако лотребне „учитељу благом", — могао избећи, и у интересу школнну и својем рођеном? — На та нптања могло бп се у неколико одговоритп већ и по оном, што писац казује у тих иет одељака, н тај одговор не би ио свем повољан испао за њега. , Још кад се дода, да је он дошао у сукоб и са свештеником својс оиштине, што се такође не ретко ,1.ешава и осталим учитељима, те да је и због тога морар одговарати и бранити се, —• онда доиста за прави школски рад мало му је остало времсиа, а рекао бих и воље. Резултат, пак, свега тога био је, да је иосле три годино (у јуиу 1898.) живота и рада у овој школи морао иа питање једног сељака из свога села, а свог доброг пријатеља, како је прошао испит у оближњем селу,. са кога је овај учитељ (пошто је лрво одржао испит у својој школи и у присусгву надзорникову издржао жестоку борбу са својим општинарима), — пред збором око суднице. овако. бдговорнтн и оценпти вако је све то прошло у његовој школи: „А зар може .код ламетних људи да буде рђаво, као што је то код нас било и (стјј . 54)'

1 Ово ја истичем. А на овом месту навешћу и цео тај дијадог н опнс овог тренутка цред збором, ради сваковрсие занимљивости: »Поздравнвшн се са мном, Жив. мд седајући. рече: