Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ЦРОСВВТНОГ САВЕТА

Али крај свога тога, из ове со књиго види, да се овај учитељ бавио ,ш о школи и о школском раду. То сведоче ови његови чланчићи: „Декламадије", „Искрпце дочијег мишљења", „Набавка ствари и учила за школу и љену уиотребу",. „Дужносги управитеља", „Пријатељи школе и нисмености" и .„Учитељској скупштиии". Први од тих чланака заслужује пажњу и осталих тчител.а ; другн но већиии догађаја, у којима се огледа дечја непажња и збуженост, као и њихови безазлеии одговори, пре би се могли иазвати „сенчице", пего „ искјјице" дечјега мишљења. У сгвари само последњи (7.) догађај може •се узети да је искрица дечјега мишљења, јер се у њему доиста види досетка п хумор. Остали су чланчићи садржине геограФско-топограФске, етнограФСке, историјско и друштвене ((„Шарани", „Друштво и околина", „Сабор о младој педељи" „Здравнце"), па онда разни пригодни говори, дописи и чланци („Про■слава св. Оаве у лотлаченом Српству", „Дочек жичког епископа г. Саве", „На. гробу ча Матином", „Ухватио јастреб човека", „0 певачким друштвима на . селима" и „У ирилог службеие терминологије"). Ови чланчићи, говори н белешчице, и садржином и обликом, нале су или сумњиве вредности. Еако писац хоће да говори и о <стварима, које не.зна, а могао би, шта више и требало би, да нх зна, — то се најбоље види из његова дописа: „У прилог службене терминолотије". У том чланчићу ни мање ни више него стаје у ред давно већ упокојеиих „језикоградитеља", и „језикоиоправитеља", ко.је још Вук поби на књижевно-научном иољу. Ни мање ни вшпе, него на стр. 120 велн: „...рекао бих погрешно се мворе, па п пишу н ове речи : „пи.јаћа" на пр. вода, „јахаћи" (прибор), „иисаћи" ((материјад), „пераћи" (санун) и др. Шта су и у коју врсту спадају те речи ?" — На то нитање, кад већ није у своје време научио, могао би добити од,говора, кад би само отворио Новаковићеву „Српску Граматику" на стр. 119., те не би пао у погрепгку, да ирчдевс награђеие од осиове начина Иеодређе-

.:— Да те питам учитељу, како си? — нема сумње добро сји, здрав си; јер да <си болестаи био би код своје куће, а не овде. Да ти речем: Шта радиш? —видим и «сам да ништа не радиш. Да те иитам : жта пијеш? — Каване нема да те могу частити. Него ти мени мој красни учитељу, важи како си провео у Врезни? — Леио — одговорих му. — А тужбе? — Тужбе су отишле где треба и вдасти ће, нема говора, учинити по аима лпта треба. — Збиља, како нрође испит у Врезни, би ли тамо нереда? настави Живојин. — Добро. А зар и може код ааметпих људи да буде рђаво, као што је то код •нас било — рекох му. — Па лепо кад смо ми луди, што седиш код нас; бежи од лудих -—. утаче се у разговор и »с мислом и персоном« Милорад С. — Питаш ме што седид код вас? Седим и седећу све дотле, докле вас не изведем лз те забдуде и упутим вас на ирави пут; докле не побијем то ваше погрешно милпљеи.е и докажем вам да јако грешите у томе. Ето зашто седим код вас и седећу још довле треба. У том чу се глас пандуров из суднице: — Хајте, људи, на збор! <! (стр. 54.). На том збору одлучено је, да се изабере „депутација, која ће ићи г. министру и израдити да се не дели школа. А ту је пало и врло оштрих речи, између осталог, да »и учитеља треба убити®. —• Јесте — окретох му се [оном што је то рекао] — учитеља треба убити, али -треба и пут оиога, који се на то реши, да доведе из шуме да, као хајдук, то учини; иначб докде год буде стајао под законима. и уредбама ове земље и у домашају овда.шн.и& властн, он ®о ни пошто не сме урадити. Најзад учитељ и не може погннути; .место Љубомира, доћи ће Марко, место овога Јанко и то ће тако ићи можда до у ■бееконачноет« (етр. 54.—55.). -— Значајно је само: да је овај учнте.љ исте јесени пре.мештен из Савинда, за дело не испунивши оно, што је рекао На овом збору да ће лсиЈ-ннти, да тек, онда. атићи из тог села!