Prosvetni glasnik

НАУЕА И НАСТАВА

427

за себе, одвојено од це.шне те, оно је заблуда, јер се само за себе не може разумети. И пошто су сви народи, све рељигије, ФилосоФи .је и науке, сва времена, постали од самосталних целина, само делови велике целине историје човека и ума његова, пошто се само у историји може видети све што је постојало, то се само у цедој нсторији човека може видети истинитост и смисао свега; у једном времену, у једној садашњости то се не може видети; гледано из појединих времена, из једне садашњости све друго, што не постоји у то време, јесте заблуда. Данашњем добу заблуде су геоцентрика, ропство, касте, политеизам, пдеменски живот а то су све истине, све су то би.те истине у сво.је време, а да су биле истине, може се видети само из цеде историје човека и ума његова. 6.). Тако је све иоједино истина само на свом месту, само у своЈе време, само у одређеним границама простора и времена. По томе да би се нешто разумело, да би имало смисла, да би бидо истинито, оно мора имати граница. И не само што ум људски може да разуме само оно што има границе, не само што је ограниченост ствари у простору и времену један од услова да се оне могу разумети, него и ум људски може само за то да разумева ствари, што и његова моћ има граница у простору и времену; ограниченост ума човекова јесте други услов његове моћи сазнавања и разумевања; само за то човек зна и разуме нешто што само нешто зна и разуме. Догод је детињи ум човеков кушао да сазна и разуме оно што је безгранично и бесконачно дотле није могао разумети свет; чим су моћи ума човекова постављене границе, дошло се до истина о свету и о човеку. По томе разумети неку сткар значи наћи јој право место њено у простору и времену, поред других ствари, т. ј. наћи праву меру, одредити праве границе њене величине и снаге, њене вредности и потребе. И пошто је у природи свака ствар и свака снага заузела своје право место у простору и времену међу другим стварима, то је човек пре и лакше разумео природу и нашао законитост у њој него у друштву људском и у историји његовој, где ствари и снаге још нису иропорционално распоређене, и где многе ствари заузимају место, време и вредност које им не припада и не заузимају оно које им припада према њиховој величини, снази и вредности. По томе истина јесте постављање тачних граница стварима у простору и времену; што су те границе тачније, тим је истина виша. Тако је хелиоцентрика виша истина од геоцентрике, јер поставља тачније границе земље, њене величине и снаге према сунцу и козмосу, — док геоцентрика пушта земљу да пређе границе своје величине, снаге и вредности према козмосу и његовим телима. Тако је десцедентна теорија виша истина од теорије стварања, јер поставља тачније границе човека и његове вредности према другим животињама и стварима у при-