Prosvetni glasnik

486

ПРОСВЕТНИ Г.1АСШ1К

он може постојати и без ње. Детаљније испитивање грађе виших гљива и неких адга из реда конФервоидеа и вишеКе .шчних сиФОнса дало је као резудтат, да је тадус њихов састављен из група ћедија, да је непотпуно септиран. И ако је и њихова грађа привидно представљена ћеличним кошџша, дакде, таква, као да су сдожене не нз група, већ из самих ћедија, као да су потпуно септиране, ипак, пошто се у њиховим привидним ћедијама надазе мнохобројна једра, од којих се свако деди исто онако, као и једро нормадне ћедије (ћедија са једним једром), то се са пуним правом оне данас не сматрају као просте ћедије, већ као ћедичие групе, постале из онодико првобитно простих, суседних ћедија, кодико у једној таквој групи има једара, кад су им се уништиде опне, које су их раздвајаде. Оваква грађа сто.ји у очитој супротности са Шва новом теоријом, по којој су протопдасти једне ћедије потпуно одвојени од протопдаста суседних, која, дакде, не допушта никада овакве ћедичне групе, какве се виде код ових биљака. Под утицајем ових и још других Факата Шванова .је теорија истина бида јако доведена у питање, јако расдабљена, али је ипак задржата све до наших дана, у оскудици боље. Међу тим, оно што ју је сасвим оборидо и што је дадо повода, да се данас сасвим друкчије мисли о биљној грађи и животу, било је откриће пдазмодезама и готово опште констатовање њихово код свих биљака, како виших тако и нижих. Плазмодезмама, прото — или само плазматичним везама, како су се раније звале, називљу се танка цитонлазматична вдакна, ко.ја везују протопдасте суседних ћелија, пробијајући се кроз раздво.јне дедове њихових ћеличних опана. Да протопласти суседних ћедија могу стајати међу собом у вези први је запазио Хартиг на ситастим цевима, године 1837. Он .је видео, да суседни чданови ситастих цеви нису одељени потпуно један од другога, већ да су мембране, које их деде (ситасте идоче), пуне пора, преко којих њихови протопласти стоје у вези. Према томе, он би могао важити за проналазача плазмодезама, ма да је данас јасно, да он тада није видео оне поре, што се надазе на раздвојним скрамицама (ЗсћИеазћаи!) наспрамних удубљења (ТирГе!) ситасте плоче, и кроз које теку праве пдазмодезме, већ са*иа та наспрамна удубљења, која су му усдед превиђања раздвојних скрамица изгдедала као поре. Он је, дакле, видео само т. зв. испуњена удубљења (Тир&1Ш1ип§), а никако праве плазмодезме. Тек је Пегели , год. 1846., открио код Фдоридеа праве плазмодезме, те се он с правом и сматра за њихова пронадазача. Није редак случај у историјама појединих наука, да су питања од врдо ведика значаја, једном откривена или покренута, предавана забораву за дуги низ година, да би се доцније са свом сидином ноново покренуда и на крају, посде свестраних испитивања, дала такве резудтате, који су често из основа мењали дотадање назоре и погледе. Више је