Prosvetni glasnik

688

цросветнп гласник

иростору. Ми смо каза./ш већ да по Бошковићу празан простор није ништа друго до розЉПИаз, потенцијалност реалних начина егзистенције простора и времена, према томе дејством се атома ствара реални простор и одржава континуирност, дакле међу атомима и нема празна простора. Овде ваља имати на уму да то није нопрекидност математичка, већ се нма узетп у физичком смислу. Т. ј. ми имамо једну целину, тело, које међу појединим честицама својима има у иростору до некде прекида, а.ш због природе сила, које се јављају из њиховог међусобеог дејства, може се лако замислити та континуирност. 0 непостојању континуирности у математичком смислу уверавамо се тек дубоком спекулацијом, а о физичкој континунрности не треба нам нпкаква доказа, јер о томе нам наше осећање, које се оснива на опажању света, даје најјачег доказа. Према томе, осећања нас варају, јер праве континуирности и нема. Овде Бошковић устаје против атомиста, какви су Зенон и Лајбнпц, по којима не постоји простор међу атомима. Бошковић вели: ово нема смисла по томе што би онда атоми били пробојни, и што би се сви могли скупити у једну тачку, јер су те честице близу једна до друге сасвим недељиве. Но о овоме више у атомистици Бошковићевој. Бошковић лепо овде брани геометрију, која опернра са просторним количинама, јер вели п ако нростор у математичком смисду не постојп ипак ми можемо узети да та континуирност постоји у површинама, линијама и телима, јер имамо да изведемо Законе међусобног дејства појединих математичких јединица, линије, површине и тела, које у самој ствари нпсу непрекидне, али ми то путем опажања не знамо, па за то можемо у овоме поћи сасвнм од онога до чега нас доводи осећање т. ј. од потпуне контннуирностн. Па баш у томе, што је геометрија наука апстрактна, довољан је доказ да она може постојати као наука и ма да не постоје оне полазне тачке њене, јер ми до њнхове езистенције праве долазимо тек дубоким размишљањем о природи простора и просторних количнна. У самој ствари ми можемо замишљати атоме поређане у свима правцима у простору, према томе би изгледало да је простор као и број ових атома бесконачан. Но ово по Бошковићу важи само за потенцијалне тачке, док је у самој ствари реалних тачака сасвим одређен број, па према томе и простор у коме се оне налазе ограничен, јер ми добијамо појма о бесконачноме само умом нашим, док се то ие налази остварено у свету, па према томе није могуће замислити да мора и ностојати. Према томе идеја о вечности нростора, онако исто као и о бескрајности, субјективне је природе. Једно као и друго можемо само замислити умом али никако нисмо у стању прецизирати сам појам, како о једном тако и о другом. У свету нема ничега бесконачног. Празан је нростор ништа, а како је прави простор у вези са стварима, то је н почетак правог простора у везн са постанком ствари, дакле и он није бесконачан по времену, као пгго смо видели да је коначан у границама свога