Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

247

слабост чини га још бојажљивијим, те му слика опасности и непријатеља излази пред очи у необичној величини, која му страховито надмаша снагу. Покрети осећаја и страх у сну могу бити тако снажни, да изазову и епилептичне наступе, као што је то већ доказао проФ. Нортнагел. И одрасли могу имати тако живе снове, да личе на делиријум. Доказ су за то страхотни догађаји, велике катастроФе, од којих се човеку коса диже. Тако је ломан дух људски, а тако страшна моћ снова. Да испричам само један догађај, који се збио 1878 године у Глазгову. Некакав Фразер, човек од 24 године, диже се нагло једне но!ш. докопа своје дете и тресну њиме о зид тако снажно, да му је прсла сва лобања. На дреку женину, он се разбуди и пренерази се када виде да је убио сина, држећи да га је баш сачувао од дивљег звера, кога је својим очима гледао како се с разјапљеним чељустима унутио правце детињој постељи. Фразер се сам пријави суду, но буде ослобођен, пошто је суд стекао уверење, да је он то изврпшо у бесвесноме стању. То беше блед занатлија, лако узбудљива темперамента, мучно схватљив и у неколико детињег нонашања, но веома радан. Мајка му је целога века јако патила од епилептичних наступа, од којих је и умрла. И отац му је имао падавицу. Материна сестра и њезина деца беху умоболни. Сестра му је још у детињству умрла од грчева. Он опет страшно је патио од бурних снова. који по кашто беху тако страховити, да је с дреком ђипао из постеље. Такви снови мучили би га нарочито тада, када би се дан пре много узбудио. Једном спасао је своју сестрицу баш у тренутку, када се хтела утопити. Али тај га је случај тако јако потресао, да се прве ноћи одвећ често будио, гласно сестру дозивљући и грлећи је, као да је и тада хтео спасти .је од страховитог пада у воду. После таких наступа више пута пробудио би се и дошао би к себи, а бивало је да се враћао у постељу и не пробудивши се. Сутра дан није с ; ничега сећао, али је био јако сетан и погружен. Када се год. 1875 оженио, ти наступи узеше сасма други вид. Сањао би, као да га гони нешто страшно, ђипао би из постеље, вичући да гори, да му је син опасно оболео, да је дивља звер рупила у кућу и он с њом води очајну борбу, прихватајући се у одбрани свега, што му дође до руке. Неколико пута докопао је за врат оца, жену, пријатеље, који су се десили код њега, и за мало их није удавио, држећи да он то дави оно чудовиште, што га иостојано гони. За време тих наступа држао је очи отворене и пуне живота. Видео је добро око себе, ма да је био потпуно слен за све остало, што се не слагаше са привиђењима његове Фантазије. II баш у таком наступу и извршио је убиство свога сина. Па ипак, он беше нежан отац. Та ми не можемо ни замислити, како је био неисказан његов бол, када се опет освестио и дошао к себи. Срет. А. П. ХХ><5

/