Prosvetni glasnik

22 ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК

апстрактни орнаменти и ствари без живота, које дете није никада видедо, а све то мора да предртава својом слабачком руком. Његове се очи и ум брзо заморе на тим Формама. и на математичкој коректности. Зар може настава цртања да почиње са лпнијама, угловима и површинама, којих у ствари и нема, јер су то само геометриска обележја и чисте апстракције? Даље, програмом се забрањује рад у I раз. са кривим линијама, амеђу тим, деца још пре почетка школовања цртају разне слике само са тим линијама. Од њих се тражи, да ири писању изводе правилно и лепо елипсе и спиралне линије, а у цртању им се све то забрањује! И сасвим је природно, да се ступањем у школу мора превелика деч.ја љубав к цртању брзо да угуши, јер настава цртања не одговара дечјој ирироди. Она је апстрактна — непојмљива за децу. Зато, ако се жели каквога нанретка у овоме тако важном предмету, који је од преке иотребе готово свакоме човеку, како чиновнику тако и занатлији, мора се безусловно поћи другим и ириродним путем у настави цртања. * * * Из досада изложенога, видели смо, какав је био сгари начин предавања наставе цртања и какав је данас, а сада је на реду да кажемо: који је тај други и природни пут, којим би требало иоЛи у настави иртања, те да буде од користи времену, човечанству и вештини. Сваки зна, да деца још од ране младости цртају ствари, које су она видела, догађаје које су посматрала, и то све из главе. Познато је још сваком^ .и то, како се она својим невештим радовима радују и како се своме сопственом раду са највећом вољом предају. Она цртају врло радо, па шта више учитељи и родитељи су приморани да ову превелику љубав к цртању одстрањавају претњом па и кажњавањем. Сви они, који деци стају на пут у цртању, јако греше; јер то није ништа друго, него као кад би неком детету забрањивали да говори. Њихови сопствени покушаји у цртању су психичка потреба, као и њихови први покушаји у говору. Цртање као и говор природна су средства за изражавање стечених утисака. Ко детету ова средства, као васпитач, одузима, а не развија их, штети духовни развитак детота а тиме и човечанству. Многима изгледају смешна дечја „шкрабања", али мало је њих, који су се трудили да штудирају дечје цртеже. Ко само за њих ока има, у њима ће много што шта наћи. Не треба се смејати дечјим цртежима, јер се тиме само показује своја сопствена неспособност расуђивања. Пре свега научимо се да умемо дечје цртеже иосматрати, ако желимо да се код нас развије способност, да их молЈемо тачно оценити. (Види слику на 23 страни)