Prosvetni glasnik

484

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

* * Ми смо видели да. ии до 18 века Срби нису сами решавзди сво.ја нросветна и лдтерарна иитања, већ су у томе следовали кудтурнијим суседима: Византинцима у ирвом периоду, Тадијанима до 18 века, па > је сасвим природно било што су овај наш литерарно-просветни заплет у првој половини 18 века решиди нови књижевни и иросветни догађаји са стране — тада из Француске и Немачке, где је такође требало да се изађе из кризе просветне, литерарне, подитичке и социјадне. Тек кад се на Западу у 18 веку јавидо, као свршен ®акт, ново гледиште (од прилике ово данашње) на сав културни живот, и кад су се у тамошњим литературама изоставиле тенденције пређашњих векова, онда је неминовно морао наступити сличан преображај и у целокупној срп. просвети, а нарочито у литератури. И те измене у новом правцу прво су се јавиле у литератури Срба католика, са свим природно, јер су они били у тесној вези са католичким западом и тада као и увек. Прво Дубровчани отиочињу новине литерарне и, одмах можемо рећи, да је њихова. дотадашња псевдокла,сична књижевност у тим новим изменама и са свим завршила свој тристагодишњи развитак и живот због више разлога које сада нећемо износити. А како се у 18 веку модернизирала религиозна литература Срба католика и православних видеће се мало доцније. II За објашњење појаве новог литерарног рада у Срба 18 века, потребно је и то неопходно изнети ако не сав а оно у главним цртама преглед политичких допађаја какви се јавили у Европи, нарочито Аустрији после турског пораза под Бечом 1683 год. па до друге половине 18'века. Јер једно тако опште питање као што је бидо питање о појави једне и нраве српске књиЖевности ваљада и није могло да се реши ире каквог значајног политичког прекрета у српском народу. А изгледа да такав прекрет није могао наступити док су границе турске царевине биле северно од Будима. Тек кад су после турског пораза (1683) аустриске војске ушле и у најјужније српске области, онда се могаше ја вити и онај велики политичко-војнички српски покрет какав се не памти од пропасти средњевековних држава срнских. Ти су покрети учинили да српско политичко питање после тога буде не само предмет унутрашње политике турског царства, већ и значајан део источне политике великих европских држава, нарочито Аустрије и Русије. А после те иолитичке везе нашега народа са европским државама са свим је природно следовала вољно или невољно, имитација европској култури и нросвети тога доба. Та имитација у правоолавних Срба поста и видан Факт у отварању школа. И од тога времена српство пред културним светом не представљаху само Срби католици већ и много већи број правоелавних